"Центар за културну деконтаминацију" је галерија, позоришна сцена, концертна дворана и трибина за панеле и дискусије. То је место које од деведесетих година прошлог века негује алтернативни поглед на свет и представља простор окупљања независних интелектуалаца и авангардних уметника.
 Центар за културну деконтаминацију основан је 1994, а тачно, 1. јануара 1995. звуци сирене најавили су почетак рада. У оронулом дому старе београдске породице Вељковић у Бирчаниновој улици, група људи са неисцрпном креативном енергијом и на челу са Вама, кренула је путем бескомпромисне борбе у преиспитивање, демистификацију и репозиционирање културних, друштвених и политичких вредности. Како се зачела та идеја?
– Центар за културну деконтаминацију (ЦЗКД) је као независна и непрофитна културна институција настао на основу иницијативе групе интелектуалаца, уметника, активиста, јавних и научних радника који се 1992. и 1993. окупљају око идеје супротстављања ратној политици Слободана Милошевића и оснаживања отпора цивилног друштва, цивила, цивилног покрета отпора, кроз продукцију уметничких, културних и друштвеноангажованих програма. Тадашњи Београдски круг, "место говора" антинационалистичких интелектуалаца и уметника, организација оних на које ће се доцније базирати одбрана нације када су у питању моралне, правне и политичке оптужбе, тада објављује зборник радова, "Друга Србија", извориште термина који је као победнички оснажен 5. октобра двехиљадите.
Из Београдског круга је на одређени начин проистекао читав низ иницијатива које су данас прерасле у озбиљне институције грађанског окупљања, организације за одбрану људских права и слобода, а које су се током деведесетих супротстављале рату и насиљу.
Оснивање Центра за културну деконтаминацију засновано је на претпоставкама да су култура и уметност она места на којима се отварају могућности дијалога о политици и политичком деловању у кризном окружењу, као и да су култура и људска права нераскидиви, баш као и мир и ненасиље. Наша намера је била да креирамо место у коме ће се људи осећати слободни да искажу оно што мисле. Створена је једна критичка институција, из уверења да уколико је културом дошло до загађења, онда мора бити и да се процес може окренути у обрнутом смеру, и да се културом може деловати против рата, затварања, ксенофобије и провинцијализма. Затекли смо здање некадашњег "Музеа" који је подигла породица Вељковић и архитект Ђокић тридесетих у жалосном стању, документи живота овога здања и културе у коме је подигнут налазили су се на поду. Подигли смо их са пода и тако је настала "Прва деконтаминација", првога јанура 1995, тачно у подне. Био је то тада невероватан догађај, било је то окупљање читавог антиратног Београда, догађај који је годинама после означавао 1. јануар.
Центар за културну деконтаминацију поставио је неколико фундаменталних принципа. Борбу против национализма, ксенофобије, нетолеранције, мржње и страха. Креацију против деструкције. Реците нам нешто о времену у коме сте почели да стварате и развијате ваше идеје?
– Када смо ушли у рушеван Павиљон, у одређени историјски фундус који се растаче, било је то као боравити у средишту земље која је у истом стању. Вуковар је већ био срушен, још увек је трајала опсада Сарајева, читава тадашња земља је била објект деструкције. То време је било време националистичке еуфорије која је мрвила не само "туђе" континуитете, као и континуитет читаве земље, и свакако њене културе, већ су "хомогенизација" и популизам озбиљно радили на својеврсном културном суициду, на уништавању свега у ста се свакодневно клело. Тада је, истовремено, отпочела изградња једне класе, која је управо настајала на рату, за коју је рат представљао узурпацију некадашњег социјалистичког власништва, класе која је употребила национализам, патриотизам и рат за сопствену инсталацију и која је почела продукцију културе чије учинке и данас видимо, у облику дивље градње у сваком смислу. Да је режим Слободана Милошевића уништио само ЈАТ, у чијој ће ревији изаћи овај текст, било би само то довољно за сваку историјску одговорност, а да не говоримо о свему осталом. О том времену сведоче многи, а управо се у Центру за културну деконтаминацију, и ми бавимо тиме, дакле, оним што смо живели, као и оним што смо радили, радни наслов тога пројекта, који је заправо наша делатност, је "Заједница сећања".
Како су тадашње званичне институције, од политичких преко културних, реаговале на почетак вашег постојања и активности које су се дешавале у оквиру Центра?
– За мене је најкарактеристичније то што су званичници, укључујући медије, онда када нису могли да прећуте, волели да кажу или напишу, да је, рецимо, "Лив Улман била синоћ у Београду", није важно где, а при томе "Павиљон Вељковић", та одредница, била је много лагоднија, него "Центар за културну деконтаминацију", који је, ваљда, звучао одвећ политички одређен или препадајући, или рискантан, можда неподобан. Анализа штампе из тога времена била би веома згодна слика тадашњег стања духова, и не само тадашњег, то је просто било место радње које је било формативно за "опозиционо" мишљење и као такво изазивало је "контроверзу", то се код нас каже увек када се избегава да се нешто озбиљно каже, и да се према основним вредностима има опредељење, да се заузме став. Непосредно после 5. октобра док је још владао револуционарни дух, и док су касете из слободних продукција биле главни материјал званичних медија, па и РТС-а била сам запањена количином посла који смо урадили, често је на екрану био наш простор и догађаји у њему, тиме се показивала "наша улога у светској револуцији", наиме, жеља многих да се "очешу" о топоним у коме се освајала слобода. Било је ту разних догађаја, стравичних као што је упад полиције непосредно после интервенције Нато-пакта, али било је и таквих тренутака који вам намах надокнаде оно што такође нећете никада заборавити.
Од постанка Центра за културну деконтаминацију прошло је безмало 15 година. Како је Центар деловао и какве је поруке слао у време демонстрација, ратова на простору бивше СФРЈ, санкција, бомбардовања, и свих тешких и трауматичних дешавања која су се одиграла и чији смо савременици?
– Центар је од свог оснивања до данас организовао, произвео, више од четири хиљаде различитих догађаја, перформанса, изложби, протеста, јавних дискусија, позоришних представа и различитих и уличних акција. Деловањем кроз културну и уметничку продукцију ЦЗКД је имао за циљ да се супротстави доминантним културним обрасцима на којима је успостављена политика рата и национализма и који су јој служили као идеолошки оквир и као посредник у преобраћању народа у нацију. О свему томе Центар је формирао резиме, изложбом "Досије Србија", изведеном у Берлину, Бечу и Београду, након петооктобарских догађаја извео пројекат "Модерна, питање српског националног идентитета", између осталог, и као предлог једне нове културне политике, а од сада ће се свиме што је претходило, и овим што јесте, бавити и у оквиру трогодишњег пројекта "Југословенске студије". Јесте, ми смо савременици, а и сведоци, у томе су све наше мане, и све наше врлине.
Шта је потребно да Србија као држава и њени грађани учине да бисмо се равноправно укључили у заједницу развијених држава и народа Европе?
– Да пристане на оно што сада јесте, да елите престану да се гаде народа, да промени стварност, а не да мења "имиџ" Србије. Да од свих нација које овде живе, од много националности направи врлину, а не ману, да развија многострукост, а не да елиминише, да увиди да оно што има јесте њен бренд, а не да се измишљају недотупавне пропаганде ствари које грађане ове земље чине смешним, а често и тужним, да Србија престане да тражи "извињавајуће заблуде", и да све правда неким и нечим другим, да се, парадоксално, загледа у себе иако мисли да је то до данас чинила, али није, да препозна и стратификује своју прошлост, да подвоји мит од стварности, историју од параисторије, да престане са реконструкцијом прошлости која јој не служи на част, већ да види где је био бољи део њене прошлости, да не проглашава убице и квислинге за хероје, већ да се досети правих очева и мајки, те и правих и јединствених рођака, тада ће имати и многобројне и стварне пријатеље. Не може ништа споља и на силу, не може се паковати оно што не постоји, већ оно што си произвео и што постоји.
У Центру за културну деконтаминацију налази се изложбени простор, позоришна сцена, концертна дворана и сала за трибине и дискусије. Дебатовало се о политици, религији, људским слободама и правима. Да ли сматрате да је ваше деловање на неки начин допринело развијању свести пре свега код младих људи о путевима ка хуманијем и бољем друштву?
– Сви ти простори постоје у једном простору, или се један простор развија из свих тих простора, оним што се у њему збива, што се обично назива садржајем. Јесте, прво треба да постоје идеје о стварима, па се онда и десе ствари и промене, толико тога се "родило" у Центру, сигурно је да многи не би били оно што данас јесу да није било и Центра. То су формативне ствари, а да би се нешто видело за то је потребна воља", рећи ће се у представи "О Немачкој" Хермана Броха у режији Ане Миљанић фаталне 1999. године, баш у право време. У сваком случају неки су "имали вољу", види се на јавној сцени да је имају и данас. Њима припада континуитет и истовремено са њима, а и са "онима који долазе", биће јасно да су, како би то рекао Слободан Шнајдер, "највећи издајници били и највеће патриоте".
Шта вам је остало у незаборавном сећању стварајући и упознајући се са многим људима који су у Центру за културну деконтаминацију прошли или као аутори, или као посматрачи?
– Пре свега, људи са којима сам радила и са којима радим и данас у Центру просто не постоје у другом времену и у другом простору, то што смо ми прошли заједно и што смо урадили створило је једну крајње еманциповану и еманципаторску групу људи која се пре свега, узајамно воли и поштује. Дан-данас је свима драго да дођу да раде, да будемо заједно. Шта ћете више. Ми се сви радујемо да "дођемо на посао". Свако од нас, када дође са пута, дође прво у Центар, па било бомбардовање, била зима, била врућина, било рата, било "избијања мира". Пријатељство, савезништво са многима од наших сарадника, препознавање једна је од невероватних привилегија свих ових петнаест година, просто ми је жао што нећу имати довољно времена да се сећам свега уникатног што се у Центру догодило, јер се ту догађало стварно оно што се није могло збити на другом месту, Уосталом, све је то предмет једне могуће и нечије литературе. Надам се да ће је на известан начин бити у сусрет петнаестогодишњице Центра, или... једном. |
