У свету науке, др Миодраг Стојковић има реноме којим данас може да се похвали изузетно мали број истраживача. Кад би га лаик, међутим, питао шта он заправо ради, наш саговорник би му одговорио: "Покушавам да разјасним биолошке механизме раног људског развоја, шта изазива неке болести и како им стати на пут."
И кад већ помињемо рани људски развој, питамо др Миодрага Стојковића какво му је било детињство, шта је оно најлепше што је упамтио, има ли и ружних успомена?
– Моје детињство је било предивно јер сам имао могућност да део проводим у мом родном Лесковцу, а сваки зимски и летњи распуст, и понекад државни празник, проводио сам у родном селу моје мајке на крајњем југу Македоније. Било је лепо јер сам као дете све делио са својим вршњацима. Играли смо заједно фудбал и кошарку, ишли заједно на пливање, пењали се по планинама и околним брдима, радили на пољима, помагали око животиња... Да нисам имао такво детињство сигурно не би ни сада постојала јако изражена љубав и поштовање према природи.
Шта сам лоше понео из детињства? Онако, спонтано, пада ми на памет да сам често био сведок ситуације где људи ни тада нису умели међусобно да комуницирају.
Шта данас мислите, колико је ваше васпитање било од значаја за даљи живот у свету науке коме одавно припадате?
– Слободно могу да кажем да је за мој животни избор пресудно било моје васпитање. Родитељи ме никада нису присиљавали да учим, успело им је некако да свет школе посматрам као место за задовољавање радозналости и као место где могу добити одговоре на своја питања. Никада нисам имао утисак да морам у школу. Зато је данас тако и са мојим послом. Онога дана кад будем рекао да морам на посао, престаћу да се бавим овим што радим.
Постоји ли тренутак у младости који памтите као преломан, када сте одлучили чиме ћете се бавити у животу? Да ли сте нешто друго прижељкивали да радите, а нешто треће уписали?
– Да је било онако како сам сањао, сада бих био пензионисани кошаркаш. Озбиљно, има више преломних момената, случајних, намерних. Ипак, преломна је била моја опчињеност микроскопима. Као дете сањао сам да поседујем микроскоп, да њиме радим. Наравно, у то време то су били снови везани за дечје микроскопе, а тек касније, када сам почео свој докторски рад у Немачкој, почео сам да радим с том правом играчком. То је био преломан део мог живота, почетак рада на ембрионима и ћелијама у Минхену. Тада сам схватио да је то моја љубав, моја опсесија, свет који ме опчињава и којему припадам.
Шта је био ваш главни мотив да годину дана после завршених студија ветерине у Београду напустите земљу и одете у Немачку?
– Отишао сам, пре свега, због тадашњег тотално катастрофалног стања у нашој земљи. Вукло ме је да одем тамо где ћу имати шансу да се докажем и где ћу имати могућност да из своје прве љубави направим животну љубав.
Да ли сте се мучили у животу, борили са беспарицом?
– Кад се сетим детињства, школовања, студија, знам да је мени и мојој породици било јако тешко. Али, не знам да ли то могу да назовем мучењем или школом живота. Беспарица је била увек присутна, нарочито за време студија и докторског рада у Минхену. Да бих некако преживео у том скупом граду, а у исто време помогао мојима код куће, морао сам понекад, уз студије, да радим разне друге послове (требало је да поновим четири семестра да би ми Немци признали диплому коју сам донео са Ветеринарског факултета из Београда). Преко викенда сам радио као медицински техничар и неговао старе људе, током недеље и после рада у лабораторији помагао сам на оближњој универзитетској фарми... Ипак, никада се не бих пожалио на тај део свог живота, јер захваљујући таквом животу знам где леже његове вредности.
Да ли вам је на почетку научне каријере због тога што сте Србин било теже, и да ли би вам било лакше да сте били Американац, Немац или Енглез?
– То су биле веома тешке и несрећне године за нас Србе, али сам сретао многе земљаке који су управо својом вредношћу и резултатима показивали да нисмо гори од других. Било је теже кад је требало добити студентску визу, проћи кроз огроман бирократски систем и при том остварити права која остали, својим пореклом, аутоматски добијају.
Да ли је жива прва животиња коју сте клонирали на немачком говорном подручју?
– Одавно је то било, крајем деведесетих. Колико знам, та клонирана крава имала је у међувремену велики број потомака...
Како сте се осећали кад вас је часопис "Тајм" прогласио једним од дванаест најперспективнијих научника света?
– Мотивисано. Свако признање мотивише.
Шта је то што данас радите у Валенсији?
– У овом тренутку заменик сам главног директора Института за истраживања "Принц Фелипе" у Валенсији. То је предиван, модеран институт који се простире на површини од 32.000 квадратних метара и има око триста сарадника. Мој је задатак да своје искуство и знање стечено у Немачкој и Великој Британији пренесем у овај институт, да повежем групе Института с циљем да се убрзају научни резултати, односно њихова примена у медицини. То значи да матичне ћелије што пре доведемо из лабораторије до пацијента. Поред тога, ја имам своју групу младих научника који се баве диференцирањем матичних ћелија и изучавањем сложених а непроучених механизама раног људског развоја.
Како изгледа један ваш уобичајени радни дан?
– Моја је огромна срећа да нема уобичајеног радног дана. Сви дани су различити, јер наука којом се ми бавимо напредује огромном брзином. Ми доживљавамо свакога дана неке промене, долазимо до фасцинантних резултата, почињемо нове пројекте. Мој радни дан почиње рано изјутра, у кући. Прво укључујем компјутер да видим да ли сам добио неку важну електронску поруку. Затим се дан наставља у аутомобилу где супруга и ја већ причамо о томе шта нас чека на послу, шта треба да урадимо. На послу, опет, приметим да је дан био кратак и да ћу га наставити код куће до касно у ноћ. Последњих неколико година постала је уобичајена пракса да после изласка из лабораторије део посла наставим за компјутером код куће. | 
