У нашој духовној култури 18. и почетка 19. века особена личност Доситеја Обрадовића има изузетно место. На самосвојан начин он је животом и делањем спајао векове културне разлике свог разбијеног народа, што је врхунску тачку домашило у 18. веку, када се развило и модерно национално осећање код Срба. Тада су положене и основе које су српски национ водиле ка коначном ослобођењу од вишевековне турске власти и стварању сопствене слободне државе.
 |
Иако су, без сумње, тачна запажања наших научника, посебно Мите Костића и Тихомира Остојића, о упадљивој западњачкој оријентацији Доситеја Обрадовића, ипак се с пуно разлога може тврдити да овај велики "западњак" у српској култури никада није до краја раскинуо и са старим духовним наслеђем византијског света с којим се могао упознати већ на првом кораку свог духовног образовања у манастиру Хопово. Ту је Доситеј упознао и најважније теолошке списе источног православља, и то не само књижевност српског средњовековног порекла, већ ону која је у барокизованом виду стизала у наше манастире из Русије. Реч је о варијанти православне теологије створене несумњиво под западњачким утицајем, посебно оне која је однегована и прихваћена у католичкој Пољској.
У Хопову, једном од најугледнијих сремских манастира, раскрилила се Доситејева чежња за новим сазнањима и новим пространствима. Идеје просветитељства незадрживо су про-дирале у све друштвене слојеве тадашње Аустрије, а прихваћене су и као владајуће мисли Европе. Ослоњен на знања која је могао да црпи из манастирске библиотеке, претежно православног садржаја, Доситеј, гоњен неизмерном чежњом за сазнањем и учењем, напушта манастир Хопово и отискује се у свет. Основни мотив његовог одласка из једне конзервативне и затворене средине свакако је био жеља за откривањем новог. |
Учинио је то у уверењу да на путевима сазнања треба одбацити сваку искључивост, јер је култура слојевита и не трпи било какве вештачке преграде настале из разних предрасуда, пре свега верских. У таквим Обрадовићевим размишљањима изграђене су и неизбежне еклектичке основе његових филозофских погледа на свет. Оваква схватања природно су га довела и до дирљивог човекољубља, врлине коју Доситеј Обрадовић никада није напустио, трудећи се упорно да је приближи и свом напаћеном и страдалном роду због дугог живљења у туђим, махом ненаклоњеним државама. Отуда се у његовим делима, међу којима је већ на почетку и знаменита аутобиографија "Живот и прикљученија", провлачи неугасива тежња да поучи, да оплемени хајдучке нарави својих саплеменика. Доситеј то чини као неки занесени проповедник, дубоко уверен да је недостатак просвећености највећа препрека националном ослобођењу српског народа.
У 18. су веку три личности код Срба, свака на свој начин, тежиле истом циљу. Били су то графичар и писац Захарије Орфелин, историчар Јован Рајић и Доситеј Обрадовић. И док су Орфелин и Рајић тек одшкринули врата света, отискујући се, први до Венеције и Беча, а други до Русије, Доситеј Обрадовић је, у поређењу са њима, изразити космополит у нашој култури. Карта његових путешествија и данас истински задивљује. Али, Обрадовић није био само путник-намерник, немирни монах који савлађује хиљаде миља на својим дугим лутањима. У свим важнијим местима Доситеј се дуже задржавао, а страст за учењем стално је проширивала његове видике. Из свих тих културно различитих средина Доситеј је у своје идеје избирљиво уградио понешто, свеједно да ли је реч била о протестантском универзитетском средишту, какав је био град Хале, православној Русији, барокном Бечу, раскошној, али умирућој Венецији, о грчким средоземним отоцима, и тамошњим школама, конзервативном Хиландару или о скромним, али честитим Србима из Северне Далмације. На свој, посебан, начин Доситеј се с лакоћом кретао у Паризу и Лондону, као и у богатој трговачкој средини у Трсту, где је међу Србима био уважен и вољен. Уман и проницљив, он је тачно уочио све предности које је Србима у Аустрији донео "Патент о толеранцији цара Јосифа Другог", чијој је личности и идејама остао привржен до краја живота. Разумео је Доситеј да цар покушава да модернизује стару Хабзбуршку монархију, рушењем њеног застарелог средњовековног устројства, које је погодовало угарском државном праву, док је Србе претварало у политичке Мађаре.
У обимним списима о Доситеју Обрадовићу, тачно су уочене и оцењене све његове врлине као моралисте и личности којој је просвећивање сопственог народа био један од основних задатака у животу. Због тога Доситеј није избегао да уочи и осуди многе народне мане, не штедећи ни монашки сталеж, којем је и сам припадао. У његовим делима рационално је надвладало емотивно, а света начела истинољубивости супротстављена су друштвеним уступцима, ласкању моћницима, свему што је на било који начин гушило и ућуткивало глас сопствене савести.
Упркос свему, још много штошта није протумачено кад је реч о тако сложеној личности као што је био Доситеј Обрадовић. При томе мислимо на његов несумњиви углед и ауторитет који је уживао у разједињеном српском друштву. Преко Доситејевих списа извршено је код Срба својеврсно спајање и духовно уједињавање, због чега не изненађује ни улога попечитеља просвешченија које му је наменила устаничка Србија. У време Првог српског устанка Доситеј Обрадовић је већ био несумњива величина, којој нико, па ни строги митрополит Стратимировић, није оспоравао заслуге.
| У процесу у којем се устанак раје у Београдском пашалуку преображавао у револуцију која је стремила ка обнови српске државе, Доситеј Обрадовић је одиграо изузетно важну улогу. Појавио се у Србији као личност која истовремено представља и врхунску идејну тачку српског грађанског друштва у Аустрији, национално сазрелог и савршено свесног да догађаји у Србији далеко превазилазе привремено незадовољство економски исцрпљене раје. Доситејево деловање у Србији сведочи о његовој визионарски тачној процени свих збивања у земљи, а просвећеност за коју се залагао темељ је будуће државе и битан предуслов за њен опстанак и напредак. Прелазак Доситеја Обрадовића у устаничку Србију несумњиво представља истински револуционарни чин. |
 |
У вртлогу српске револуције обрео се човек пун мудрости и животног искуства, једина личност која је била кадра да премости све оне трагичне културне разлике у српском роду, да споји оно што су векови раздвајали. Пренео је Доситеј у Србију и своје демократско виђење света, савремене слободарске тежње и сматрао је као апостолску горљивост према просвећености. Биле су то велике идејне поруке европског 18. века које су Срби пригрлили са одушевљењем уливајући их одмах у циљеве своје револуције. Јер, без свога виђења света које је стари и мудри Доситеј подарио новостеченом отачаству ход српске револуције би био спорији, а њени циљеви лишени оне духовне снаге коју јој је штедро означио овај заточник будуће српске државе, визионар који је био кадар да разбије наше вишевековно ограђивање од плодних токова европских цивилизација које су заустављене за време турског ропства.
Напокон, крајње је бесмислено свако антагонизирање Доситеја и Вука. Без обзира на савременост њиховог међусобног ослањања, они припадају различитим друштвеним појавама. И док је Вук наше патријархално друштво приближио Европи, упознавши је и са највишим духовним вредностима овог света, Доситеј је Европу у њеном пуном духовном сјају унео на Балкан, или, можда још тачније, вратио је тамо одакле је она протерана победом једне друге, нехришћанске цивилизације. Може се, без оклевања, рећи да обојица једнако праведно заслужују назив великих реформатора српског народа. Повезују их чињенице да су, сваки на свој начин, учествовали у српској револуцији, најпре у оној општој коју предводи вожд Карађорђе, а затим у револуцијама у којима су били предводници духовних снага свог народа. На тим путевима обојица су се неминовно морала срести и са конзервативним ставовима високе црквене хијерархије, којој се не може оспорити право на опрез у односу на оне идеје које су стизале са Запада. Иза свих њихових поступака скривао се потајни страх од Уније, а то значи и одустајање од непомеривих истина српске ортодоксије.
Доситеј као монах, а касније рукоположени јеромонах, познавајући изнутра све мане, посебно оне људске, савременог православља, тражио је путеве оздрављења и ван уских манастирских зидина. Уосталом, не треба заборавити да је он био савременик цара-реформатора Јосифа Другог, који се сукобио с монашким сталежом и барокизованим црквеним великодостојницима, не као противник католицизма, већ управо као побожни верник којем су тешко падала сва одступања од стварне улоге његове цркве. Поучен јеванђељским истинама, а надасве практичном љубављу према својим ближњима, Доситеј Обрадовић је своје црквене сумње разрешио усвајањем човекољубља као највредније хришћанске заповести. А када на то човекољубље није наишао као што је очекивао, Доситеј је храбро прихватио изазове своје сопствене цркве коју никада није напустио. Напротив, по сопственој жељи, сахрањен је као јеромонах. С друге стране, погрешно је упоређивати Доситејево просветитељство са оним које је заступао Свети Сава. Јер, док је Свети Сава проповедао унутарње духовно просветљење, у духу средњовековног православља, Доситеј је своје становиште преузео из просветитељског века чије су тежње јасно водиле к стварању демократски настројеног грађанина, првенствено окренутог личном ослобађању од застарелих стега превазиђеног феудалног друштва.
У српском роду, Доситеј је био, поред Захарија Орфелина, весник управо оваквих широких друштвених преокрета. И није парадоксално рећи да је овај велики заступник победе разума у Срба, у ту своју животну пустоловину кренуо гоњен и неким скоро романтичарским заносом, а посебно снагом истинског родољубља. Доситеј је можда понекад и мало наивно, али никад неискрено, маштао о снази речи које ће његовом запуштеном и трагично заосталом народу вратити давно изгубљену славу, достојанство и етичку равнотежу и усправност. У том апостолату Доситеј је открио и све врлине једног истински великог човека. |
