У овом тренутку, један од ретких српских брендова, кад је о култури реч, зове се Београдска филхармонија и има свој заштитни знак који се зове Иван Тасовац (42). Недавно је шармантни и легендарни доајен југословенске музике Оскар Данон аутору ових редова јавно рекао да је Београдска филхармонија најуспешнија институција националне културе коју Срби имају данас, а да највеће заслуге за то припадају њеном директору Ивану Тасовцу. На овом месту, Тасовац је последњих седам година и сав успех који је остварио са овом установом дели са својим сарадницима и члановима Филхармоније (111). И на питање како се осећа на челу куће која обележава 85. годину постојања, он једноставно узвраћа:
"Своју осамдесетпетогодишњицу, Филхармонија је дочекала никад млађа и никада у бољем расположењу. Уколико смо ми у овом тренутку постали – а јесмо постали – најпрепознатљивија институција културе у Србији, имамо намеру да у следећем периоду постанемо најпрепознатљивија културна институција из Србије која ће заузети своје позиције у региону, Европи, или чак у светској конкуренцији."
 Када се отварају та велика светска врата?
– Идуће сезоне имамо велику турнеју по Кини, са 15 концерата. Диригент ће бити Лиор Шамбадал, а солиста Роберт Бокор. У току су преговори за европску турнеју, као и нова азијска гостовања у сезонама 2009, 2010. и 2011.
Многи су били изненађени када су прочитали да је нови управни одбор Београдске филхармоније састављен искључиво од жена. Због чега?
– Наша женска момчад, што би рекао Младен Делић, на челу са председницом Александром Дрецун и чланицама Жаклином Кушић, Снежаном Спасојевић, Марином Ненадовић и Светланом Станчев- Радовановић, заједнички са Уметничким бордом и са мном разрадила је идеју репозиционирања Филхармоније и прављење плана за наредни период. Идеја је и да проширимо Управни одбор на 9 или 11 припадница лепшег пола, јер су пред Филхармонијом велики и сложени пројекти који ће превазилазити чак и европске оквире. Управни одбор састављен само од припадница лепшег пола проистекао је из свести да жене у својим јавним и приватним делатностима показују да су толерантне а одлучне, успешне а сензибилне, паметне а емотивне, моћне а нежне...
Имате и нови међународни Уметнички борд. Шта можете тим поводом да кажете?
– У борду су Дмитриј Ашкенази, Роберт Бокор као председник, Гордан Николић, Давид Штерн и моја маленкост. Овај борд је осмишљавао уметнички концепт сезоне, и својим контактима и својим ауторитетом пресудно допринео да идућу сезону заиста с правом назовемо "Булевар звезда". Квалитет и једног и другог циклуса у потпуности је уравнотежен. Бери Даглас, Свингл Сингерси, Давид Герингас, Ринат Шахам, Гордан Николић, Кшиштоф Пендерецки, Томас Зандерлинг, Давид Штерн, Сара Чанг, Ашер Фиш, Хагаи Шахам, Жељко Лучић, Иври Гитлис, Александар Маџар... само је део имена који ће наступити идуће сезоне. Идућа сезона је таква да би сваки концерт могао да буде најављен као гала догађај.
Које је ваше прво сећање на Београдску филхармонију?
– Имао сам дванаест година када сам као пијаниста дебитовао са оркестрима Загребачке и Београдске филхармоније у Коларцу. Био сам ужасно уплашен. Нисам могао ни у сну да помислим како ће ићи даље каријера и како ће ме двадесетак година касније живот довести овамо. Са 15 година отишао сам у Москву где сам дипломирао, а потом и магистрирао на Конзерваторијуму Чајковски.
Прекинули сте веома успешну међународну каријеру да бисте постали први човек Београдске филхармоније, рекавши да нећете свирати у Филхармонији док сте њен директор. Да ли сте током протеклих година зажалили што сте оставили клавир?
– Јесам, наравно. И то не једанпут. Мада, нисам изгубио у себи, да ли наду, да ли илузију, да ћу једног тренутка моћи да се вратим клавиру. У овом тренутку повратак на сцену ме не привлачи, али петнаестак минута или пола сата дневно, затворен у своја четири зида, проводим свирајући пре свега Баха. То има мање уметничку претензију, а више је моја интимна јога којом себе доводим у стање менталног баланса пре него што започнем дан или на његовом крају.
Ко вам помаже да овај посао обављате успешно по највишим критеријумима?
– У Филхармонији ради екипа људи која је изузетна по свом залагању. Најпре, када сам дошао, ти људи су били способни да се суоче са својим слабостима. Решили смо да најпре то исправимо и направимо визију онога што желимо да радимо. Сваки мој сарадник у администрацији и менаџменту зна много више о свом послу него ја. Исто се односи и на оркестар који је у међувремену прошао кроз неколико тешких аудиција.
Данас је то најмлађи оркестар филхармоније у Европи, а ви сте били најмлађи директор Београдске филхармоније у њеној историји када сте дошли на то место 2001. године?
– Није нам био циљ да просек година буде тридесетак. Желели смо само најбоље, од филхармоније до портира. Јер, први утисак о овој кући стичете када уђете да купите карту и видите портира. Има једна занимљива прича коју сам чуо од Никите Михалкова, који тврди да редитељ треба најпре да мотивише људе око себе, а која илуструје шта он захтева од својих сарадника. Када је снимао други део филма "Варљиво сунце", један радник је развлачио каблове у тренутку када се одвијала сцена без дијалога. Није га уопште занимало шта је у кадру. И Никита га је одмах отпустио. Потпуно га разумем, јер да би се бавио уметношћу мораш имати око себе људе који желе то исто.
Шта је за вас тренутно највећи проблем у Филхармонији?
– Није до краја решено питање статуса музичара, јер Београд има једну филхармонију и музичари коју су бирани као најбољи морају да буду плаћени боље од других колега. То у овом тренутку није случај. Добро је да је формирана Унија извођача који се боре за своја права, односно позицију у друштву.
 Многи кажу да је Београдска филхармонија успешна и због ваше доказане способности да нађете новац за њен рад, да обезбедите добре услове рада; да сте обезбедили нове инструменте, а све мимо буџета који годишње добијате?
– Београдска филхармонија има најмањи буџет за програме од свих других институција културе, и то је једна од ствари које ће морати да се мењају. Ми то решавамо тиме што спонзорски обезбеђујемо део средстава. У нашем финансирању учествује само Република Србија, мада је принцип код националних филхармонија у свету да их финансирају држава, општина и град. Формално, оно што добијемо од државе, много је мање него што добију неки фестивали различитих жанрова музике или других уметничких дисциплина. Наравно, ја знам да је све процес и да се проблеми у култури не могу решавати преко ноћи. Ако погледамо колико се до сада променило у култури после 5. октобра 2000. године, видимо да је много тога боље, али има ту још много да се ради.
Током састава владе, спомињало се и ваше име, а министар културе је постао Небојша Брадић. Да ли вам је жао што нисте ви?
– То што сам фигурирао као један од кандидата за министра културе веома је леп комплимент који је добила Филхармонија за оно што је радила у последњих 6-7 година. Тако сам то доживео, као и читава екипа с којом радим.
Шта је ваш лични, највећи допринос оваквом успеху који бележи Филхармонија последњих година?
– То што сам задобио поверење људи с којима радим. Ја сам овај посао схватио пре свега као менаџерски, а не као уметнички. Јер, уметник се пре свега бави собом самим. Менаџер се бави људима у уметности, људима у установама културе. Мој успех је повезан са оним што раде људи око мене.
Ако је судити по буџету за културу, не можемо се похвалити да је власт у Србији, кад је о култури реч, показала баш превише разумевања. Како ви то видите?
– Да је одговорност само на онима који су у власти, директори институција културе или фестивала били би сведени на ниво фикуса. Мислим да је највећа одговорност на нама који водимо културне институције.
Наш културни живот пати од провинцијалне предимензионираности културне понуде. Имамо више и великих и осредњих догађаја дневно него што има потребе за њима. Ако погледамо број фестивала у Београду, то је као да има не два, већ двадесет два милиона становника (истина то прати и адекватан број министарстава). Овде се долазак неке велике звезде за огроман новац доживљава као нека велика победа. Па, свако кога платите колико тражи, доћи ће у Сава центар или у Арену.
Дакле, мислите да није мало новца у буџету?
– Није ствар у томе да ли га има мало или много. Новца у буџету има толико колико га има, и треба направити механизам како га најбоље распоредити. Уз то, мора се направити јасна разлика између тога шта је приоритет државе, а шта није. Јесу ли то националне институције или су то приватни промотери. Да ли ће се на исти начин третирати комерцијалнествари, или оно што представља уметничку вредност. При том, ја не мислим да оно што је уметност треба да буде херметично и досадно. Напротив, мислим да култура треба да буде тако устројена да привуче што већи број људи.
Ваш однос са музичким естаблишментом Србије, тачније Београда, понекад се препознаје као не баш сјајан. Шта мислите због чега?
– Као прво, ја баш и не знам шта је то музички естаблишмент Србије. Вероватно сам пропустио тај час на конзерваторијуму Чајковски. Али ако мислите на оне који од бескрајне бриге за будућност културе углавном не долазе на концерте, сем када се изводе њихова дела или су међу непосредним извођачима, и ако погледамо анализу да међу нашим претплатницима, иако имамо распродате сезоне, нема професора Музичке академије и чланова Удружења композитора, ствари постају јасније. Мада ми због тога уопште не патимо. Очигледно, ни они немају потребу да буду у току европских догађања у Филхармонији. То је ваљда дефиниција суживота различитости у транзиционом времену. Тако да мислим да уопште немамо лоше односе. | 
