Шест векова Манасије

"...Обилазаше горе и поља и пустиње тражећи где би могао жељену обитељ, стан ћутања подићи. Нашавши најприкладније и најбоље где је требао дом бити, помоливши се, приступи делу и положи основ у име Тројице, сведржавнога Божанства..." /Константин Филозоф, 15. век/

Текст: Драгана Тасић
Фотографије: Драган Боснић

Те започе изградња манастира Манасије (Ресаве), у години 6915. (време између 1. септембра 1406. и 31. августа 1407.), према речима летописца.

Оснивачка повеља манастира није сачувана. Драгоцене и непосредне податке о догађајима у Србији првих деценија 15. века, а пре свега непроцењиву биографију деспота Стефана Лазаревића, ктитора Манасије и човека који је оставио неизбрисив траг у српској средњовековној историји, написао је Константин Филозоф, Бугарин. Није сачуван оригинал текста "Житија деспота Стефана Лазаревића", но сачувани преписи из 15–17. века сведоче о значају овог Константиновог дела за српску књижевност и културу. Бежећи од Турака, Константин је нашао прибежиште у Србији, као један од многих умних, учених људи, монаха, писаца и уметника којима је нови дом пружио српски деспот.

Манастир Манасија, познат и под именом Ресава, подигнут је два километра северозападно од Деспотовца, у живописној клисури. Изградња монументалне задужбине и утврђеног деспотовог града трајала је, с прекидима, нешто више од десет година. За то време сазидана је црква, велика трпезарија, разни конаци и помоћне зграде, куле и зидине, утврђења са спољњим стражарским зидом и шанчевима.

Петокуполна црква, посвећена Св. Тројици, по размерама, сложености архитектуре и богатству живописа највећи је споменик тзв. "моравске школе" – последњег узлета српске средњовековне уметности.

Жеља ктитора – деспота Стефана била је да његова задужбина и вечно пребивалиште репрезентативношћу надмаши све што је дотад грађено у Поморављу. Монументална и достојанствена, црква Манасије је, уз истовремене споменике (Раваница, Љубостиња, Каленић, Горњак, Павлица...) сведок последњег великог уметничког домета моравске Србије, пред коначну пропаст државе (1459) и долазак вишевековног турског зулума. Истовремено кад и црква, зидана је и манастирска трпезарија Манасије, једна од највећих нама познатих грађевина у средњовековној Србији, која је била и осликана. Манастирска здања су била опасана и заштићена моћним зидинама са 11 кула и шанцем. Безбедан и моћан, овај град је носио епитет једног од највећих средњовековне Србије.

Црква манастира Манасије освећена је на празник Духови 1418., након што су сликари осликали око 2.000 квадрата фресака. Оно што је до данас очувано тек је четвртина некадашњег сликарског ансамбла, једног од најлепших у пребогатој ризници старог српског сликарства. Записано је да је деспот Стефан уложио труд да нађе "многочасне највештије раднике и најискусније живописце". Раскош и достојанство, господственост и племенитост, зраче са фресака Манасије. Сцене обилују раскошним грађевинама, скупоценим намештајем, фигурама у златотканим хаљинама. Све је позлаћено, накићено, пребогато. Чувени ресавски "свети ратници", насликани у певницама, нису више намргођени војници спремни за битку, већ горди витезови у реду за смотру. "Сва витешка отменост деспотовог времена дошла је до израза на фрескама Манасије." У атмосфери ресавских фресака препознаје се Константинов опис протокола на Деспотовом двору: "...Беше изабрао (мисли се на деспота Стефана) све изванредне обичаје, чак и до самог одела, оружје и јахање и посађивање за трпезу по чину... Вика или лупање ногама, или смех, или неспретна одећа није се смела ни поменути, а сви беху обучени у светле одеће које је раздавао сам он." Средина у којој се неговао истанчан укус и поезија, чији је и сам владар био песник, није ни могла да изроди другачије сликарство. У Ресави је насликан и највелелепнији портрет деспота Стефана. Оно што је револуционарно у сликарству Манасије је то што слика постаје свечана представа савременог живота. По речима византолога проф. др Војислава Ђурића "сваком оном ко је тада ушао у храм морао се поглед задржати на учесницима које је сретао у животу. Богатима опомена, свима поука, а Цркви нова помоћ и дотад непознат украс – ресавска "жанр-слика" је јединствено остварење византијског стила".

У припрати цркве сачуван је релативно добро очуван мозаички под од разнобојног мермера који је у новије време рестауриран.

Смрћу деспота Стефана (1427) настала су "смутна и тешка" времена за земљу.

Манасија су после свега 20 година живота (1439) освојили Турци, а 1456. је горела. Пет стотина година "мучних посеченија и робства", оставило је трагове разарања и уништавања. Пљачкан, паљен и пустошен, манастир је Турцима служио као утврђење, црква као коњушница, а аустријској војсци чак и као барутана. Захваљујући доброј градњи и бризи понеког монаха и околног народа, манастир је донекле издржао "многа злољута и неподношљива искушења".

Тек крајем XVIII века Турци су напустили Манасију, а у ослобођеној Србији манастир је поново почео да живи.

Једна од најистакнутијих личности српске средњовековне историје, Стефан Лазаревић, рођен је око 1377, био је кнез од 1389. до 1402., а деспот од 1402. до 1427. Историјски извори приповедају о њему као храбром ратнику, витезу, умном и опрезном политичару, лепом, образованом човеку, добром познаваоцу византијске и европске културе, талентованом писцу и песнику. У тешким временима продора турске империје на Балкан, деспотова владавина је била обележена више ратовима него миром.

Након Косовске битке 1389. и погибије кнеза Лазара, о Србију су се отимале две силе – Турска и Угарска. Стефанова мајка а Лазарева удовица, кнегиња Милица, мудра и одважна жена, заједно с патријархом и саветницима донела је одлуку да се, Србије ради, треба приклонити Бајазиту. Попут јунака грчких трагедија, она је на жртвеник историје ставила најдрагоценије што има – своју децу. Најмлађа кћи, Стефанова сестра Оливера, послата је у Бајазитов харем у престони град Брус, а млади Стефан је положио заклетву и постао вазал убици свога оца - турском султану. У чувеној бици код Ангоре (1402) против Тамерлана (Татара), Стефан је са Србима штитио повлачење поражене турске војске. Бајазит је пао у ропство. У Цариграду, Стефан Лазаревић је од византијског цара добио титулу деспота – достојанство прво до царског, по византијском церемонијалу. Ослободивши се вазалства, Стефан је завршио прву трагичну драму свог младог живота.

По доласку у Србију, решен да обнови државу, Стефан је склопио савез са Жигмундом Луксембуршким, немачким царем и угарским краљем, те постао његов вазал. Проширио је Србију, а од Жигмунда је добио Београд на доживотно коришћење. Београд је постао нова престоница ојачане Србије, политичко и културно средиште. На западу је Стефан уживао велики углед као мудар и храбар владалац, а сматрали су га "штитом" хришћанства. Немачки хроничар наводи да је "деспот необично леп човек, искрен, праведан и мирољубив".

Деспот Стефан Лазаревић умро је у лову, од срчане капи, 19. јула 1427. Сахрањен је у својој задужбини. За његове владавине Србија је последњи пут удахнула пуним плућима, пре него што ју је несавладива турска сила бацила у вишевековне окове.

Љубитељ и велики познавалац књижевности, и сам књижевник и врсан песник, Стефан Лазаревић је у својој задужбини Ресави основао "ресавску школу". Она је дала непроцењив допринос развоју српског језика и писмености, а у вековима под туђином помогла очувању језика и писма. У овом центру за "поправку" превода и преписа црквених књига радили су многи учени људи. Преписи и преводи били су толико "исправни и тачни" да су столећима служили као образац преписивачима. Ресавска библиотека имала је преко двадесет хиљада књига у рукопису. Велики број ових књига спаљен је при заузимању манастира од Турака, док је мањи број, заслугом калуђера, спасен и пренет у разне крајеве ондашње Србије. Данас ових рукописа има у Светој гори, неки су доспели чак до Русије, а има их и у Пећкој патријаршији на Косову, као и у Патријаршији српске православне цркве у Београду. Запис једног калуђера из 1667. умољава да се не мења ништа "јер смо преписали од добра извода – од старих преводилаца ресавских који су без мане".

У четвртак 18. октобра 2007., у цркви манастира Манасија свету архијерејску литургију служило је Његово преосвештенство епископ браничевски, господин Игњатије, са саслужењем свештенства и владика из окружења Браничевске епархије. Тиме је започела централна свечаност обележавања великог јубилеја – шест векова од почетка зидања манастира Манасије – ризнице српске средњовековне културе, архитектуре, сликарства и писмености. На челу Одбора за обележавање јубилеја је српски премијер Војислав Коштуница, а домаћини прославе јубилеја су Епархија браничевска Српске православне цркве и општина Деспотовац. Свечаности је присуствовао министар вера Радомир Наумов, као и велики број верника, свештенства, суграђана и гостију. Министар Наумов открио је споменик деспоту Стефану Лазаревићу на истоименом тргу у Деспотовцу, дело академског вајара Зорана Ивановића из Београда.