 Како је спокојно и лепо камено сећање Горана Чпајка на пријепољске ливаде и како се добро уклапају његове скулптуре у тајвански, јапански, кинески, италијански, француски.... пејзаж у којем су изложене! Како је свет леп и различит и исти. Колико мира и склада има у његовој различитости. Само их треба препознати. У овом случају може се и пипнути. Рука просто не може да одоли да не додирне тај глатки камени облик. А од тих додира он постаје још податнији и сјајнији.
– Ја не решавам некакве проблеме својим радовима, више је то емотивна реакција на свет. Јесте свет данас хаотичан, али је и даље дрво лепо и меки врх планине који дотиче небо и обриси ливаде су лепи и лепи су структура и облик оронулог зида муслиманске куће у Пријепољу, или их бар ја тако видим и памтим. Мислим да уметност треба да буде позитивна и лепа, а не да стално подсећа на неки ужас – каже.
Вајар Горан Чпајак (1963) рођен је у Пријепољу, у породици са шесторо деце, од којих су двоје најмлађих изабрали скулптуру као животни позив. Средњу уметничку школу завршио је у Сплиту, а дипломирао је на Факултету примењене уметности, одсек за вајарство, у Београду. Након студија одлази на усавршавање у Италију, у значајни скулпторски центар у Пјетрасанти (Свети камен), недалеко од Карере. И данас тамо проводи већи део године и клеше мермер или ради у бронзи. Супруга и четворо деце живе у Београду. Горанов београдски атеље налази се у Земуну, у згради старе Царинарнице на обали Дунава.
Горан Чпајак живи између Србије и Италије, а његове скулптуре по целом свету. Изложене су, поред осталог, у Олимпијском селу и Парку скулптуре у Пекингу, у Националном музеју и Музеју модерне уметности на Тајвану, у холу зграде Регионалног парламента у Марсељу, Француска, па у Италији, Турској, Јапану, САД... Имао је четрдесетак самосталних и групних изложби на пет континената и добијао најзначајније награде у Србији, Италији, Тајвану, Јужној Кореји, Француској...
Прву велику награду добио је још 1993. године на међународној изложби на Тајвану, где је следеће године учествовао по позиву и опет освојио Прву награду, у великој светској конкуренцији. То је била значајна сатисфакција за тридесетогодишњака и тако је све почело. Последњу награду освојио је прошле године: на великом јавном међународном конкурсу у Риму освојио је Прву награду и захваљујући томе ускоро ће радити рељеф у једном од министарстава Италије. У међувремену припрема изложбу која ће бити отворена у нашој амбасади у Москви на Дан државности Србије.
|
|
|
Ради много и успешно. Да ли је то напорно? "Није", каже. "Мени је то увек било лако. Ја се никада нисам ознојио правећи скулптуру. Микеланђело је рекао да није тешко вајати – само нађеш камен и скинеш оно што је вишак." Да ли га камен некада савлада? "Материјал намеће своја решења, своју логику и њу треба поштовати, због тога се и тражи одређени материјал. Али он не сме да вас савлада. Вајар мора да нађе прави камен за своју форму као што композитор мора да нађе прави инструмент за своју музику."
Горанове дивне форме, задивљујуће складне и спокојне, носе називе: "Рађање", "Излаз", "Сенке изнад моје ливаде", "Страна живота", "Заједнички живот" "Сусрет", "Фантастична увертира", "Трагови", "Киша", "Јесен", "Стрпљење", "Мир"... и они им савршено одговарају. Налазе се по целом свету, а једна је и на Дунавском кеју недалеко од Горановог атељеа у Земуну. На једном од лепших места на свету, каже. – Што више путујем, све више ми се свиђа овде. Човек мора да научи да препознаје лепоту у својој околини, а не да је стално тражи негде далеко. | 
