|
Сваки пут када пишем о Земуну разапет сам између два противречна осећања: с једне стране, помишљам да ништа није лакше од писања о граду који волим, док с друге стране осећам да ништа није теже од тога, да управо љубав коју осећам представља својеврсну препреку и омета ме у писању. При том није важно да ли пишем причу или есеј, односно, да ли бележим измишљена збивања у Земуну сатканом од маште или покушавам да опишем стваран град, оне тренутке када се, после дужег или краћег одсуства, поново нађем у њему. Дуго нисам могао да разумем откуда та двојност и зашто ме увлачи у своју мрежу, али сада сам склон да поверујем да је она, у ствари, последица противречности која на свој начин дефинише и објашњава Земун.
| За разлику од осталих делова Београда, Земун је сачувао своје градске одлике и представља град у граду. Сви остали делови Београда углавном делују као фрагменти веће урбане целине или пак као приградска насеља, сателитске насеобине које круже око централног градског језгра. Земун је, иако одавно припојен Београду, сачувао своју целовитост и никада није престао да буде варош за себе, са својим центром, главном улицом и периферијом. Чак ни (несумњиво неуспели) урбанистички покушај да се, подизањем низа новоградњи и солитера, Земун бар визуелно споји с Новим Београдом није успео то да поништи. Типична средњоевропска организација града, коју срећемо на целом подручју некадашње Аустроугарске, показала се јачом од савременог модела градског насеља, Новог Београда, подигнутог између Београда и Земуна. |
 |
Стога је одлазак из Земуна у Београд за мене увек путовање, премда противречно, јер, иако осећам да путујем из града у град, као што се вековима путовало, у стварности се крећем једним истим градом. Истина, сада не постоје границе, царинска контрола и карантин, али вероватно због чињенице да се мора прећи преко реке, осећај да путујем никада ме не напушта.
Наравно, Земун се сасвим удобно осећа у окриљу Београда, јер су та два града готово увек заједно трпела ћуди историјских збивања. Вековима један наспрам другог, раздвојени а ипак повезани видљивим и невидљивим нитима, они су као близанци који уопште не личе и за које се у први мах не може рећи да су у било каквом роду. Али, иако су они дуго стајали на крају, односно, почетку два потпуно различита царства, на размеђу Истока и Запада, па и на месту где се, како неки кажу, сусрећу тло Европе и тло Балкана, они су, упркос захтевима историје, увек деловали као несрећни љубавници који дуго, превише дуго нису могли да буду заједно. Не чуди, стога, да се најлепши поглед на Земун — не рачунајући поглед са Дунава, из чамца — пружа из Београда, са калемегданске тврђаве, док се најлепши поглед на Београд отвара са Гардоша.
|
|
|
Са Гардоша се пружа и најцеловитији призор Земуна, и тај поглед на старо средиште града има скоро терапеутски квалитет. Безброј пута ми је одлазак на Гардош и призор земунских кровова и црквених торњева помогао да поново пронађем нарушени спокој у души. Иако није у питању нека велика висина, та уздигнутост изнад градске вреве дарује драгоцено осећање ослобођености од стега и помаже да се у посматрачу поново устоличи мир. Исто дејство, бар за мене, има боравак у земунском градском парку, у којем влада осећање дубоке хармоније између природе и човека, и који због тога делује много већи него што доиста јесте.
Тиме се не исцрпљује благотворно дејство земунских шетњи и постоји низ улица и делова града у којима се, сасвим сигурно, може наћи олакшање од притисака које свакодневни живот може да нам наметне. Једна од њих је Дубровачка улица која се, као и друге улице које остављају сличан утисак, увек изнова открива добронамерном пролазнику.
 |
Дубровачка улица, од зграде са сунчаним сатом на почетку до синагоге на њеном крају, подсећа на тристагодишње присуство јеврејске заједнице у Земуну, чији су чланови настањивали ту и околне улице. Ту је живео и радио и рабин Јехуда Хај Алкалај, значајан по томе што је међу првима покренуо идеју о повратку Јевреја у Палестину, коју ће касније Теодор Херцл, чија је породица из Земуна, преузети као главну идеју ционизма, покрета који је за циљ имао оснивање државе Израел. |
Змај Јовина је такође улица којом се лепо шета. Њен почетак, између зграде банке и Мадленијанума, као да најављује извесну монументалност, а Змај Јовина је, заправо, улица малих продавница, преосталих занатлија и лепих земунских капија.
Попречним улицама из ње се, ако то неко пожели, брзо стиже до Гардоша, Господске улице или земунске пијаце, а стрпљивог шетача она ће одвести до Старе капетаније, кеја и Дунава. Наравно, шетња старим делом кеја представља оно право, суштинско искуство живљења у Земуну, и када бих могао да бирам шта ћу сваке ноћи да сањам, онда бих, бар у сновима, стално боравио на њему и препуштао се спокојном посматрању Дунава.
 |
За разлику од кеја, главну земунску улицу не бих волео да сањам. Није реч о томе да она не поседује посебне квалитете — напротив, неке од најлепших и најзнаменитијих земунских грађевина налазе се у њој, попут Спиртине куће, зграде поште или куће Ивана Мухара, али она је, нажалост, загушена аутомобилима и аутобусима којих сваким даном има све више. Главна је такође улица која је претрпела доста урбанистичких интервенција, ипак успевши да прилагоди нове објекте препознатљивом духу земунског градског простора. Када би још успела да се ослободи саобраћајног притиска, Главна улица би се брзо претворила у привлачно шеталиште. |
Уосталом, пре више деценија она је у вечерњим сатима збиља припадала шетачима који су, поштујући тадашње ритуале провода, сатима шетали, час на једној а час на другој страни улице, између некадашњих биоскопа „Централ” и „Слобода”.
Корзо више не постоји, али остале су успомене и снови. Када се човек налази далеко од свог града, они имају посебну вредност. Ниједан мој сан о Земуну не претвара се у ноћну мору; напротив, из тих се снова будим спреман да пишем о стварним и измишљеним земунским збивањима. Земун је постао митско место мог живота и моје прозе, и свака могућност да се нађем у њему, макар то било и у свету снова, представља дивну прилику да обновим себе у Земуну и, наравно, Земун у себи.
|
 |
Нажалост, речи - ма колико неко био вешт са њима — нису увек у стању да опишу лепоту неког призора или дубину неког увида. Но, постоје фотографије које то могу много боље да ураде и постоји дуга традиција присуства врсних фотографа у Земуну, међу којима је и Александар Драгутиновић, чије фотографије на готово магичан начин бележе оно од чега су саткани и моји снови, оно што, старински речено, представља танану душу Земуна, његов и мој, наш свет.
|
