На својим почецима и деценијама након тога, српски театар, уз часне изузетке, препознавао се првенствено по глумцима, а потом су звезде позоришта и поседници новинских наслова постали редитељи. Крај XX и почетак XXI века донео је нови талас који даје печат српском позоришту: младе драматурге. Почело је са Биљаном Србљановић, а следили су Милена Марковић, Угљеша Шајтинац, Марија Караклајић... поменућемо само неке од њих. Срећом, то није био само пролазни светао тренутак нашег театра, већ оформљена линија коју је наставила следећа генерација даровитих и успешних драматурга, међу којима су Маја Пелевић, Филип Вујошевић, Милан Марковић и, нарочито, наша саговорница Милена Миња Богавац.
 Драмска списатељица и песникиња Милена Миња Богавац (1982) добитница је награде "Борислав Михајловић Михиз" за претходну годину, а добила ју је исте седмице када и Годишњу награду позоришта "Душко Радовић". У образложењу одлуке жирија награде за драмско стваралаштво каже се да се драмски опус Милене Богавац "маркантно издваја изузетно богатим сензибилитетом који одражава дух времена, али и изворном тежњом ка радикалном изразу који одражава дух модерног театра". Жири је напоменуо и да је ова млада драмска списатељица својим драмама "North Force", "Црвена", "Драги тата", "Gamma Cas" и другима успела да се представи истовремено као наша најапстрактнија и најдиректнија, понајвише елитистичка, али и најангажованија модерна драматичарка.
Милена Богавац је већ добила неколико других награда, а њени драмски текстови преведени су на више језика, уврштени у антологије и представљени на фестивалима у Авињону, Лондону и Њујорку.
Којим се темама бави млада српска драматургија данас и шта су њене најбитније одлике?
– Верујем да за успех који нова српска драма има, треба захвалити управо свежој и оригиналној тематици које су наши млади аутори донели у позориште. Она је у блиској вези с друштвеном ситуацијом у којој је ова генерација писаца стасала. Драматичан историјски период у ком живимо, понудио је низ драмских тема, али и створио нове друштвене слојеве и маргиналне групе које су по први пут представљене у делима младих српских аутора. Интелигенција у емиграцији, разарање средње класе, ратови, санкције, инфлације, ванредна стања, процват криминала, транзициони узлет конзумеризма и одсуство система вредности – све су то теме нове српске драме коју у страним позоришним часописима називају и "новом балканском трагедијом". Поред тога што су ови догађаји одредили тематику наших комада, важно је рећи и да су у великој мери утицали да се код младих аутора формира једно специфично осећање света. У делима нових српских писаца свет је несигурно место, испуњено сумњом у све хумане и цивилизацијске вредности. Ово је, чини се, важна одлика нове домаће драматургије.
 |
 |
Рекли сте да сте одбацили правила писања драме која сте научили на факултету. Да ли то значи да се уводе "нова правила игре" у драматургији или је одбацивање правила добар пут да им се поново врати?
– Мислим да је уметност област у којој је најважније правило то да се сва правила крше. Факултет драмских уметности је добра школа, али диплома драматурга још увек не значи да сте писац. То можете постати само ако се храбро загледате у себе и свет који вас окружује. Ја посматрам свет и видим да се у њему сва правила мењају. У том смислу, не мислим да би драмско стваралаштво морало да се држи традиционалних шаблона. Наравно, зна се шта је добро испричана прича и то је форма која никад неће изаћи из моде. Мени је, међутим, у овој фази ауторског сазревања, ближи и инспиративнији покушај да пишем другачије, померене, експерименталне комаде. Уметност доживљавам као истраживачки рад и потрагу за новим формама, пре него као зихерашку игру на сигурном терену.
 Шта, по вашем мишљењу, одликује вашу драмску поетику?
– Савременост. Ангажман. Храбра искреност или искрена храброст. Тежња за новим језиком и употребом сленга. У мојим комадима, упадљиви су утицаји хип-хоп културе и дневно-политичке ситуације. Мислим да је тешко говорити о општим карактеристикама моје драмске поетике, јер сам са десет година стажа у професионалном позоришту, још увек "млад писац", аутор који се развија и тражи свој израз. Неколико година сам писала генерацијске, урбане драме у кључу поетског реализма. Моји ликови су углавном били млади људи у потрази за идентитетом, у оквиру једног специфичног друштвеног контекста. Ту сам фазу прерасла и после десет комада, о тим проблемима више немам шта да кажем. Још увек ме занима потрага за идентитетом, али не у односу на друштво, већ у односу на Вечност.
Да ли осећате одговорност да потоњим генерацијама оставите слику данашњег времена?
– Апсолутно да. Позориште је тренутна уметност. Представа се игра и затим прође... али је текст оно што остаје заувек. Он је ту да би за педесет година дао информацију о свету у ком смо живели, али и информацију о позоришту које је настајало у том свету. Дете сам двоје новинара и мислим да сам од њих научила колико је важно бити актуелан, мислити и писати о времену које ти је дато. Као писац, имам паничну потребу да искуства кроз која пролазим, спасем од заборава. То је, уједно, и највећа одговорност коју осећам за тастатуром, без обзира на то да ли пишем комад, песму, колумну или текст за блог. Писање схватам као данас и овде, конзервирано у солидну амбалажу за сутра.
 Чиме се бави Drama Mental Studio (DMS) који сте основали са сестром, позоришном редитељком Јеленом Богавац?
– DMS је независна, алтернативна трупа, чији ауторски тим поред мене и Јелене, чини и Игор Марковић – Cutout MC, аудио-визуелни уметник. Са бројним сарадницима, од 1999. године, реализовали смо више од педесет позоришних представа, мултимедијалних догађаја, перформанса и акција, као и неколико фестивала. Када нас питају да дефинишемо чиме се бавимо, кажемо како "истражујемо архетипске садржаје у модерном друштву". Ова одредница је широка, па је користимо као фразу која мири све оно што заправо радимо. А шта радимо? У ствари се само одлично забављамо! Правимо савремено позориште, измишљамо нове жанрове, пишемо и изводимо слем поезију, снимамо хип-хоп музику, организујемо јавне дискусије, уређујемо публикације и сајтове...
О вама се може прочитати и то да сте "најбоља српска слем песникиња".
– Лако ми је да будем "најбоља српска слем песникиња" јер у Србији нема ни једне друге која се озбиљно бави том дисциплином. Слем је најмлађи, тек однедавно пунолетан песнички жанр, који од аутора, поред списатељског, захтева и извесно глумачко умеће. То је урбана, ангажована, цинична, псовачка поезија, која се пише да би се изводила уживо, у клубовима или на улици. Као парапоетска и паратеатарска врста, слем је гранична област која сублимира сва моја интересовања: поезију и позориште. С обзиром на то да песме никад не изводим без музичких матрица, мој слем је и пара-музички догађај. За собом имам више од стотину наступа, широм Балкана.
Шта сада радите?
– Управо сам се вратила из Новог Сада, где сам с колегама окупљеним око групе Нова драма, држала радионицу за развој драмског текста, при Стеријином позорју. Нисам стигла да распакујем кофер, јер већ крећем на нови пут, у Немачку, где радим на пројекту званом Interspace. Ово је међународна копродукција нашег FIST-a и фестивала који организује универзитет у Хилдесхајму. Креативни тим Интерспејсера чини дванаест младих стваралаца: шест из Немачке и шест из Србије. Допада ми се креативни процес у који смо се упустили, пре свега зато што сарађујем са врло надареним, младим уметницима. Истовремено, очекује ме почетак рада на две изведбе мојих комада. Прво ће у Зрењанинском народном позоришту бити постављен текст "Gamma Cas", а неколико дана касније почињу пробе хип-хоп мјузикла за децу, који сам написала по мотивима књиге "Пипи Дуга Чарапа" а за позориште "Бошко Буха". | 
