|
Поштоваоци сликарства у Београду, али и они из света, имали су задовољство да на изложби у београдској галерији "Прогрес" виде до сада непознату слику Амeдеа Модиљанија "Портрет мушкарца". Анонимни власник дела чувеног италијанског сликара, колекционар пореклом из Србије који је пуних седамнаест година чекао и финансирао утврђивање аутентичности слике, желео је да она буде премијерно приказана баш у Београду.
Коначну потврду о аутентичности слике из 1918. године (уље на платну димензија 38 cm x 46 cm), дали су римски Модиљанијев институт и италијански Институт за атомску физику "Арс Менсуре". |
 |
Вест да је "Портрет мушкарца" заиста дело чувеног представника тзв. париске школе саопштена је јавности на захтев власника слике 25. септембра на конференцији за новинаре у Скупштини Београда, пошто су аутентичност слике потврдили Кристијан Паризо, председник Модиљанијевог института у Риму, једине ауторизоване институције за процену веродостојности Модиљанијевих дела, и Стефано Рудолфи, директор Института за атомску физику "Арс Менсуре". За истраживање аутентичности слике коришћене су најсавременије лабораторијске анализе – хемијска, фотоанализа и анализа инфрацрвеним зрацима, које не оштећују уметничко дело. Према речима стручњака, на аутентичност дела указују хемијске анализе којима је утврђено да је платно слично оном које је користио уметник, као и да боје одговарају периоду настанка дела, насликаног почетком прошлог века. Тонови и потези подударају се с онима из тог периода, а портрет заузима највећи део сликане површине – позиционирање главе карактеристично је за Модиљанија.
Ко је мушкарац чији портрет је Модиљани насликао, за сада још није утврђено. Претпоставља се да је неко од уметника из културног и боемског миљеа Париза тог доба.
Поред до сада јавности непознатог "Портрета мушкарца", у галерији "Прогрес" било је изложено и двадесетак Модиљанијевих цртежа, једна скулптура, писма и документи и фотографије које говоре о животу славног сликара, који је почетком 20. века у париским сликарским круговима важио за највећег боема. Изложба је припремљена у сарадњи с Модиљанијевим институтом из Рима, аиз Београда ће обићи галерије у метрополама широм света.
До 10. децембра, кад је било планирано затварање изложбе, галерију "Прогрес" је посетило око 80.000 посетилаца због чега је изложба продужена на још један дан. Затварању је присуствовала и унука славног сликара Лаура Модиљани која је захвалила свима онима који су показали интересовање за живот и рад њеног деде.
Италијански сликар Амeдео Модиљани (1884–1920), сликарство је студирао краће време у Ливорну и Фиренци, а потом је боравио у Венецији. Од 1906. године живео је у Паризу. У прво време боравка у Паризу није сликао много, препуштао се утисцима, упознавао живот, људе. Нема сумње да је Модиљани понео са собом у Париз ону културу која је у Венецију (и не само Венецију) долазила из Беча и Минхена, културу сецесије која је, иако дуго занемаривана, имала фундаментални значај за развој модерне уметности.
Најјачи утисак оставили су на њега Тулуз Лотрек и Пол Сезан, делом Брак и Пикасо, а одлучујући сусрет је био са скулптурама Брaнкусија и црначком пластиком. Запажајући, на пример, издужене линије обредне маске са Обале Слоноваче, схватао је како њихова линеарност може крајње непосредно да изрази интимно расположење.
 |
И тада је обликовао главе и фигуре, нипошто копије црначке маске, већ главе и фигуре на којима су издужене линије, троугласте призме носева и наглашени бридови брада имали неку врсту лирског експресионизма који налазимо и код слика.
У својој кнњизи "Кјароскуро" енглески сликар Џон Огастас, који је посетио Модиљанија у његовом атељеу 1909. пише: "Под је био претрпан статуама које су веома личиле једна на другу због вижљастог издуженог облика… Те главе исклесане у камену оставиле су на мене снажан утисак; данима сам, пошто сам их видео, био обузет потребом да по улицама тражим људе који би му могли бити модели – а нисам био под дејством хашиша. Можда је Модиљани открио нови аспект, још непознат стварности?" |
Када се окануо скулптуре, то није било одрицање већ потреба: на то га је навела тачно усмерена намера да на сликарском плану примени те исте линеарне принципе. Његови актови и портрети болећиво издужених лица, сензуална линија и топла хроматика пути израз су одређеног расположења које је по страни од тадашњих авангардних линија сликарства, али је по своме хуманом садржају истинито и дубоко присутно у свом времену.
Доласком у Париз Модиљани води боемски живот, креће се у друштву уметника и књижевника и својим иступима постаје убрзо једна од најупадљивијих фигура међу ексцентричним становницима Монмартра.
Године 1913. сели се на Монпарнас, који постаје нови центар париске боемије, дружи се с књижевном авангардом, с великим песницима тога времена Аполинером, Коктоом, Максом Жакобом… Материјалне прилике му постају све теже, а болест се погоршава. Краће време 1914–1916) помаже му енглеска песникиња Беатрис Хејстингс, а затим трговац слика Зборовски.
Године 1917. упознаје Жан Ебитерн с којом је проживео последње године у релативном смирењу и интензивном раду.
| 
