|
Разговор с Гораном Паскаљевићем вођен је у Јатовом авиону на лету Београд–Рим. Паскаљевић је путовао за главни град Италије да би присуствовао међународном Медитеранском филмском фестивалу. Будући да приватно и пословно много путује, било је пријатно чути од њега лично да кад год то може лети баш Јатом.
Осим што је филм "Оптимист" – премијерно приказан на Медитеранском фестивалу у Италији – изазвао велико интересовање и похвале публике и критике и проглашен за најбољи филм фестивала, у јануару ове године у њујоршком Музеју модерних уметности (МОМА) биће одржана ретроспектива филмова Горана Паскаљевића, као велико међународно признање квалитета и успеха веома плодне каријере овог режисера и уметника специфичног филмског опуса. А затим је стигла вест о високом признању које му је додељено у Француској.
Господине Паскаљевићу, шта за вас представља Орден уметности и књижевности, признање које Француска додељује уметницима светског реномеа?
– Свакако сам почаствован и уверен да ће ме ово високо признање још више мотивисати да радим нове филмове о којима ће се говорити и писати, и да ћу тако још једном доказати да сам га заслужио. Посебно ми је драго што сам се овим oрденом одужио свом деди по мајци, Бори Павловићу, који би вероватно био најпоноснији, јер је припадао храброј српској војсци која је у Првом светском рату прешла Албанију и доспела на ону чувену "лађу француску".
| Орден уметности и књижевности је највеће признање које ми је доделила Француска, али, иако ме уз ту земљу много тога везује, награду желим да примим у фебруару месецу у Београду, за време одржавања нашег Феста, филмског фестивала јединственог у свету по томе што приказује "best of the best", и који је и на мене снажно утицао. Пошто сам многе награде примао у свету, на светским подијумима, овај орден, то француско престижно признање желим да примим овде и да награду поделим са својим народом. У Београду имамо Југословенску кинотеку, институцију светског реномеа, значајне манифестације као сто су Битеф, Бемус, Фест... то су наши мостови са Европском заједницом. Примањем француског Ордена на београдском Фесту желим да покажем у којој мери ми припадамо Европи и свету. |
 |
Поред успеха на многим светским фестивалима и многобројних награда које сте примили, вама је указана велика част да у Њујорку, јануара, одмах на почетку нове 2008. године, буде приказана ретроспектива ваших филмова. Колико ће ваших филмова видети Њујорчани?
– Биће приказано тринаест играних филмова, од четрнаест колико сам до сада снимио и само два краткометражна од тридесет. Играни филм "Сутон", који сам снимио за MGM с Карлом Малденом, неће бити приказан, јер тај филм не сматрам завршеним. Што се тиче краткометражних, многи од њих су, нажалост, нестали за време бомбардовања београдске телевизије 1999. године. Посебно захваљујем за нове копије мојих филмова које је направила Југословенска кинотека уз помоћ Владе Србије. Оне ће остати као трајно културно добро, јер и када мене не буде било, остаће моји филмови у Кинотеци, у добром стању.
Ко је изабрао филмове и чиме сте се руководили при избору?
– Ретроспектива је скоро комплетна, тако да се тешко може говорити о избору. Да су могли, вероватно би приказали све што сам снимио.
 |
Иначе, Лоренс Кардиш, шеф филмског одељења музеја МОМА, предложио је да ми буде указана ова велика част тврдњом да сам тренутно редитељ који на овим балканским просторима иза себе има значајно дело, али је и у успону и тек има шта да каже у будућности. Волео бих да је господин Кардиш у праву.
Шта за вас представља ова ретроспектива?
– Могућност да се у Њујорку филмска и културна јавност упозна с једним српским редитељем и да кроз његове филмове сагледа реалност Србије у току тридесет последњих година; верујем да су моји филмови реалистични и да на свој начин одсликавају наше муке и дилеме у последњих тридесет година. |
Колико филмови могу да утичу на промене у друштву?
– Филмови не мењају свет, али уколико су искрени свакако могу да покрену нека питања или да помогну гледаоцима да неке проблеме и аспекте живота сагледавају на неки нов начин.
Задатак сваког уметника је да буде критичан у односу на своју земљу или уопште на нешто своје или средину у којој живи. Лако је критиковати суседе, ако с њима не живимо у љубави, али свакако морамо и да се питамо зашто с њима не живимо у слози. Кад нађемо одговор на то питање, наћи ћемо и одговор на многа питања која нас тиште и сами ћемо бити бољи.
|
Како сарађујете са глумцима, како их бирате?
– Глумци преносе емоције на гледаоце и они су за мене најважнији. Бирам их пре свега по таленту, искрености и енергији. Радио сам скоро са свим најбољим филмским глумцима у Србији, свих генерација, али ми је жао што са још некима нисам имао прилике да сарађујем, ка она пример са Зораном Радмиловићем или Цицом Перовићем. Надам се да ћу још дуго стварати и имати лепих дела и плодне сарадње. |
 |
На фестивалу Медитеранског филма у Риму, после пројекције вашег филма "Оптимисти" уследио је веома дуг аплауз. Публика је чекала на сусрет с вама. Ви, не само код критичара, већ и код публике увек изазивате велико интересовање.
– Разговори с публиком су веома интересантни и трају веома дуго. Посебно је пријатно то сазнање да и публика, а не само новинари на конференцијама за штампу, желе да ме сретну. Посебно ми је драго, с обзиром на то да сам много награда добио од најстручнијих и најкомпетентнијих жирија у свету, што моји филмови код публике изазивају жељу да разговара са мном. Надам се да и на тај начин помажем зближавању и разумевању са мојим народом и мојом земљом, којима је посвећена већина мојих филмова.
Пошто један део године живите у Паризу, један у Београду, да ли се из Париза враћате у Београд само због посла и обавеза или ипак и због жеље и носталгије према свом граду и отаџбини?
– Наравно да постоји носталгија – па моји су корени у Београду и Србији.
Где добијате инспирацију за своје филмове – кад сте негде у свету или у Србији?
– Свакако у Србији. Али, потребан мир налазим у Паризу где имам више времена да радим и мање сам оптерећен дневним проблемима. Кристин, моја супруга, већ се сасвим уклопила у београдски миље, говори наш језик, а као што сам ја носталгичан за Београдом, тако је и она носталгична за Паризом. Зато смо одлучили да живимо и тамо и овде, што није нимало лако, али је лепо. | 
