 Пажљиво, проницљиво око Милете Продановића захвата све оно што поред многих пролази готово незапажено. Кадрирајући предмете, излоге, новац, храну, рекламе, архитектуру, улице, судбине и свакодневицу, интерполирајући их са вредним и доказаним делима из историје уметности, али и симболима развијенијих култура, Продановић покушава да у свест људи уметне "карику која недостаје", онај део који је неопходан да би се свет око нас учинио цивилизованијим, културолошки питкијим.
Његово, за сада, последње књижевно дело "Агнец" понело је прошле године у фебруару "Виталову награду", док је изложба "Година лава" одржана ове јесени у Салону Музеја савремене уметности у Београду.
Зашто "Агнец" и откуд "Година лава"?
– "Агнец" је најпре једна из збирки прича која је дала наслов целој књизи. Готово све приче у њој имају елемент "исклизнућа". Почињу, рекло би се, скоро "хиперреалистички" и онда наступа обрт. Поједини критичари били су склони да то назову фантастиком, а ја, опет мислим да смо ми средина у којој се све за шта смо мислили да је немогуће испоставило могућим. Тако да су приче инспирисане нашом текућом надреалном реалношћу. Насловна прича је прича о бруталности такозване транзиције и жртвама које добијају некакву метафизичку димензију. "Агнец" је старословенски корелат латинског "Агнус Деи", то је Јагње Божије, архетипска жртва. Из сличног амбијента "транзиционе Србије" долази и управо завршена изложба "Година лава": то је колекција фотографија бетонских лавова на оградама и балконима новоподигнутих кућа. Вртни украси и – како се то сада каже – "бетонска галантерија" јесу глобални феномен, али је занимљиво то што се у Србији и околним земљама чешће срећу бетонски предатори као што су орлови и лавови, а знатно ређе патуљци и мирољубиве животиње попут лабудова. Понекад они свесно или много вероватније – несвесно, понављају неке историјске просторне ситуације, па ће се, на пример, лавови са чувене капије у Микени наћи на врху једне тек завршене куће у Скопљу, а скулптура са портала из четрнаестог века у Дечанима има наивну реплику на огради једне куће у београдском насељу Калуђерица. Једна од тема изложбе је и однос такозване "високе" и "ниске" уметности, авангарде и онога што се уобичајено сматра манифестацијама лошег укуса, поред фотографија постоје просторни радови, вишеканална пројекција, препарирана кожа правог лава. Њу је љубазно уступио Музеј историје Југославије који чува предмете који су некада припадали председнику СФРЈ Јосипу Брозу Титу.
Колике су удаљености између Вашег сликарства, књижевног опуса и есејистике?
– Мислим да је врло важно поштовати језик сваког медија. Укрштања су пожељна, али са тим треба бити увек врло опрезан. Човек увек ризикује да створи папазјанију. Неке идеје напросто су подесније да буду изнете као визуелна чињеница, неким другима више одговара наративни контекст. Тако да се можда може рећи да удаљеност варира, од случаја до случаја. Мислим, ипак, да се по нечему може видети да све потиче из једног центра...
Пуно путујете и то се назире у мотивима Ваших дела. Колико се разликују стварно, реално путовање од путовања у уметности?
– Заиста волим да путујем. Као дете имао сам прилику да, са родитељима, обилазим Италију, можда сам тада "зарадио" тај вирус. Студирао сам у временима када за власнике СФРЈ пасоша није било виза, обично бих, као и многе моје колега, током лета радио месец дана на рестаурацији фресака или на археолошким ископавањима и тај хонорар био је довољан за месец дана путовања по Европи. Било је то, све у свему, време много сигурније од овог данашњег – кад није било места у хостелу, могло се преноћити и у парку. Не верујем да је то данас, у ери глобалне несигурности, уопште препоручљиво. Било како било, поред онога што се сматра ремек-делима старе уметности, видео сам тада и многе изложбе савремене уметности од којих се неке и данас, после четврт века, сматрају антологијским. На стварним путовањима обично посматрам детаље иза осветљених фасада, ту проналазим детаље, често бизарне, који о неком граду или земљи говоре знатно више од онога што постоји на разгледницама. У интеракцији фотографисаног детаља и кратког есејистичког текста настајали су моји путописни фрагменти објављивани у новинама који су обједињени у књизи "Поворка чудеса" која је изашла прошле године. Путовања у фикционалним пределима су, наравно, сасвим другачија. На њих не треба ни полазити уколико немате развијену машту. Али, чињеница је, стварна путовања добро дођу као грађа, понекад и као инспирација тих крстарења по сцени коју конструишете у мислима.
Да ли су данас наши видици постали превише мозаични у својој мултимедијалној динамици и можда превише удаљени од изворне иконичне симболике?
– Чињеница је да је свет око нас сложен, убрзан, естетика и динамика музичког спота повратно је утицала на динамику филма, па и књижевност. Чини се да је, све у свему, превише информација и можда је задатак уметника пре да их ваљано селекционише него да уђе у ту бескрајну матицу. На срећу, још постоје места на којима се човек може усредсредити на рад, постоје начини... Коначно, може се бити испосник и у мегалополису. Можда та мозаичност коју помињете отежава поглед на целину, али можда те целине заправо и нема. Она измиче, мења се. Сви историјски пројекти који су нудили поједностављену слику света на крају су завршили као тоталитарни и антиљудски. Остаје нам, дакле, да се носимо са том бескрајном разноликошћу и разломљеношћу.
Ваша дела као да желе да разоткрију баласт банализације стварности. Које све форме користите и како успевате да останете веродостојни и верни уметности?
– Када ме питају шта сам заправо по професији, ја једноставно кажем да сам сликар и писац, иако та два једноставна одређења могу и даље да се рашчлане: моје слике каткад су традиционални радови на платну, каткад фотографије, а у збирно одређење "писац" улазе и фикција и есеји као и краће форме прилагођене новинама. Стварност је сложена и тешко сагледива, уметност је каткад потпуно нова стварност, а каткад питање постављено оној стварности у којој живимо. Сувише једноставни одговори, одговори који стижу из жуте штампе, из политичких партија, јесу банализација живота. Да би наше постојање имало смисла, морамо постављати непријатна питања. То су, ваљда, знали и средњовековни моћници који су увели институцију "дворске луде", тог далеког претка данашњег критичког уметника.
Сврставали су вас у постмодернисте. Може ли се још увек, у данашњем уметничком изразу, не само вашем, теоретисати на такав начин, или најпре Ви своје стварање и дело схватате другачије?
– Ма где вас критичари сврставали – остаје чињеница да сви који данас стварају то чине у време након краја модернистичког пројекта. До неке свеобухватне и општеприхватљиве дефиниције постмодернизма нису дошли ни теоретичари који су се тим феноменом бавили, још мање они који су, како то иначе бива на нашим просторима, о свему томе сазнали са великим закашњењем и из треће руке и схватили "постмодерну" као некакав весели ларпурлартизам. Напросто, дошло је до краха великих утопија и свет се разломио у мноштво прича. То важи колико у уметности, толико и у политици. Време у којем сам стасавао као уметник изборило се за прихватање разноликости, за паралелно постојање више различитих језика, за укидање "праваца", а та се клима није много изменила у последњих тридесетак година. Стога мислим да су сва сврставања бесмислена. Неко остварење, књига, представа, изложба, ораторијум или делује или не делује. Трећег нема.
Током историје, написали сте у једној од својих књига – "Београд пре свега карактерише стихијско грађење и неселективно рушење". Колико тога се променило у Београду у последњој деценији прошлог века?
 – Једна од мојих књига есеја покушава да пронађе одговор управо на ово питање, то јест, у којој мери је деструктивна власт, током деведесетих, обликовала урбани пејсаж. Дошло је до потпуног распада сваке регулативе, па смо имали кућице на кућама, закошавање равних кровова, свеопшту деструкцију модерне. Можда је срећна околност што су то биле сиромашне године и ти ожиљци на ткиву града били су извођени у нетрајним материјалима и зато су брзо и нестали. Сада смо, поново, у раздобљу махнитог грађења. О том феномену ће се тек говорити. Али пошто је Београд, по својој природи, "patchwork-city" једно бескрајно и каткад шармантно услојавање закрпа – радујем се том новом слоју на лицу града.
Шта нам је донео нови миленијум и где још увек можемо, у том лапидаријуму свега што смо проживели током протекле две деценије, по Вашем мишљењу, пронаћи Београд?
– Београд се подиже, мења, поново му конфигурација и географски положај иду наруку. У многим "транзиционим" престоницама европског Истока стаклени колоси забили су се у сам центар града. Историјске околности обликовале су два урбана језгра, Београд на ушћу Саве у Дунав и Земун, и оставиле неизграђен простор између њих. Ту је никао Нови Београд који се од спаваонице полако мења у београдски "city". Тај развој, нажалост, не прати развој инфраструктуре, али ће, када се коначно подигну недостајући мостови и појави метро, Београд постати сасвим логичан и пријатан град. У сваком случају, Београд остаје један од најперспективнијих градова југоистока Европе. Да ли ће остварити ту перспективу зависи од много околности, осим осталог и од нас самих.
Има ли данас, у времену свеопштег комешања и мешања језика и израза, довољно простора за оне који се можда и не знајући сврставају у "тајни београдски култ"? Назовимо тако све грађане који су свесни неопходности свргавања кича са Калемегданске платформе.
 – Београд је, у друштвеном смислу, вишеслојан град. Није ни превелик, а ни мали. Што значи да се у њему могу читати сасвим различите књиге, ићи на различите концерте, одабрати посве различита позоришта, видети изложбе које могу задовољити најразличитија схватања уметности. А не тако давно постојало је време које се својски трудило да наметне једнодимензионалност. Београд је одједном постао скучен, многи веома драгоцени људи изабрали су или стварну или унутрашњу емиграцију. Против града као институције на балканским просторима у последњој деценији двадесетог века ратовало се на различите начине, негде дословно, гранатама, а негде је тај рат био невидљив. Београд је, по предиспозицијама, по природи, платформа сусрета различитости. И они који су покушали да подреде Београд својим суманутим идејама, напали су управо ту слојевитост града. Мислим да су сви они који препознају ту слојевитост – били они пореклом из овог дела света или странци који први пут овамо долазе – постају, свесно или несвесно, посвећеници тог "београдског култа". Може вам се, врло лако, догодити да сретнете странца који о вашем рођеном граду мисли много боље од вас самих, диви се нечему чега се ви можда и стидите, укратко, странца који се сасвим некритички заљубљује у Београд. Са многим људима сам разговарао о томе, покушавали смо да пронађемо разлоге. Зашто се људи заљубљују у место где, објективно речено, нема много древних грађевина, нити оних од којих застаје дах? Моја помисао је да је за то одговорна конфигурација града, те стрме улице које отварају визуре на широко небо, та посебна светлост и ширина над рекама.
|
Рођен у Београду 1959. Магистрирао на Факултету ликовних уметности 1985. Специјализирао у Лондону, на "Royal College of Arts" 1989/90. Од 1990. ради као асистент, потом доцент и ванредни професор на Факултету ликовних уметности у Београду. Излагао је на више самосталних и групних изложби у некадашњој Југославији и у више европских градова (Рим, Тибинген, Тулуз, Каркасон, Венеција, Беч, Грац, Праг, Регенсбург…). Представник Југославије на Венецијанском бијеналу 1986.
Од 1983. објављује прозу, есејистичке текстове из области визуелних уметности и публицистику. Током деведесетих објављивао је есеје на тему "рат-култура-политика" у више југословенских и европских дневних и периодичних листова и часописа. Објавио књиге прозе: "Вечера код Свете Аполоније" (1984), "Нови Клини" (1989), "Путописи по сликама и етикетама" (1993), "Пас пребијене кичме" (1993), "Небеска опера" (1995), "Плеши чудовиште на моју нежну музику" (1995), "Црвена марама сва од свиле" (1999), "Ово би могао бити ваш срећан дан" (2000), "Врт у Венецији" (2002) и "Елиша у земљи светих шарана" (2003), збирке путописних фрагмената "Око на путу" (2000), књигу есеја "Старији и лепши Београд" (2001) и збирку поезије "Мијазма" (1994). Члан је српског ПЕН центра.
Добитник је неколико националних и регионалних награда из области књижевности и ликовне уметности. Заступљен је у неколико антологија. Превођен на енглески, немачки, француски, шпански, италијански, пољски, бугарски и мађарски језик. | |
