 Вадимир Маљавин је у Београд дошао чак са Тајвана, где више од десет година води центар за словенске студије на Универзитету Тамканг, највећој приватној високошколској установи у тој земљи. Маљавин, који иза себе има предавачки стаж на универзитетима у Русији, Јапану, САД, Француској и Кини и који је у оквиру научних истраживања пропутовао скоро читав свет, први пут је боравио у Србији прошле године.
Господине Маљавин, шта вас највише фасцинира у кинеској култури?
– То је вероватно безгранично поверење у живот, које их, фигуративно речено, наводи да се одрекну од свега зарад живота самог по себи. Фасцинантан је такође унутрашњи интегритет кинеског погледа на свет: у Кини се ауторитет, власт, здравље, богатство и успех не одвајају једно од другог.
У чему је основна разлика између кинеске и западне културе?
– Кинеска цивилизација не познаје супротстављање духа и материје. У кинеској традицији реалност није материја, него догађај, метаморфоза, граница постојања. То начело је заправо дубље од било ког западног принципа. Одатле и разлике између европске и кинеске мисли, као и необична виталност кинеске културе. Осим тога, код Кинеза не постоји западни индивидуализам, већ се личност дели на, с једне стране, мрежу социјалних односа (тзв. појавност, дословно, човеково лице) и унутарњу дубину сазнања и актуелно искуство телесног присуства у свету, с друге стране (у дословном преводу с кинеског, кост и месо). Зато често кажем да Кинезе не обједињују заједничке идеје, па чак ни заједничка дела, него заједничко тело, тј. јединство нашег заједничког телесног искуства.
Какви су ваши утисци из Србије и има ли нешто по чему је она посебна?
– Немојте сматрати да делим комплименте, али Србија је земља која са својим предивним пејзажима и фантастичним манастирима има чиме да привуче туристе. Српске цркве одликује строгост и чедност, што, како ми се чини, савршено изражава душу вашег народа – отвореног, неисквареног, готово до наивности, ако смем да тако кажем. Зато су људи највеће богатство Србије. Многи странци долазе са предрасудама о Србима, које често приказују као ратоборне, превише горде и умишљене, али та представа уопште не одговара стварности. Мене пак непрестано изненађује срдачност, гостопримљивост и богатство емоционалног живота Срба. Тиме се Србија наглашено разликује од земаља Западне Европе. Фасцинирало ме је такође што млади Срби одлично говоре енглески, вредни су и имају амбициозне планове за будућност. Можда се то делимично може објаснити и тешким искушењима којима је Србија била изложена последњих десетакгодина.
Успели сте да, и поред обавеза, пропутујете и по Србији и по Црној Гори. Шта вам се највише допало?
– Мени као становнику Русије, где планина практично и нема, изузев на Кавказу, места попут Златибора и Мокре горе изгледају бајковито лепа. Та планинска села под снегом, брзе реке, живописне клисуре и древни манастири, који се софистицирано уклапају у пејзаж, плене душу. На сасвим друкчији начин неодољива је лепота црногорског приморја, мир Бококоторског залива, или потресна духовност манастира Острог, где леже мошти изузетно снажног свеца. Изненадићете се ако кажем да ме чињеница да тај манастир лежи у стени изнад провалије невероватно подсећа на даоистичке свете горе у Кини. Њих су такође изградили на планинским врлетима, са стрмим успонима и углачаним степенастим стазама, којима се ходочасници успињу боси.
У вашој књизи ви износите тезу да даоизам заузима централно место у кинеском погледу на свет. Многи се не би сложили са тиме.
– Даоизам је истовремено и филозофски систем и вера, и културна традиција, па чак и наука. Сви ти аспекти људске праксе органски су сливени и зато, по мом мишљењу, најпотпуније изражавају дух кинеског народа, чији је основни принцип целовитост у разноликости. Та интегралност је заснована на трансформацији. За Кинеза је живот стваралачка снага света, која се изражава у бескрајном низу форми. Зато у Кини реалност нису ни ствари, ни идеје, чак ни ликови, него метаморфоза, прелаз из једног у друго. Кинеска култура стога развија осећање унутарње границе искуства, учи нас да ценимо другојачијост у нашем постојању. Манастири наднети над провалијом, попут Острога, добра су илустрација принципа кинеског погледа на свет, јер кад стојимо изнад провалије ми веома живо осећамо присуство тог друкчијег и другог у нашем животу, свесни да је читав наш живот стајање изнад провалије, и баш то осећање нас подстиче на духовно усавршавање.
Како је почело ваше интересовање за Кину?
– Још у школи волео сам да проучавам све што је сложено и неразумљиво. Уз то, тражио сам нешто где ћу у комунистичкој земљи, какав је био СССР, имати максимално могућу слободу истраживања. Закључио сам да је проучавање Кине прави терен за то: тежак језик, Европљанину тешко разумљива култура, а с друге стране, филозофија Далеког истока била је далека од актуелних задатака комунистичке партије. А о партијској каријери свакако нисам маштао. На Московском универзитету је постојала добра традиција учења кинеског језика и за четири године сам пристојно научио овај језик. Затим сам усавршавање наставио у Сингапуру, а онда се вратио на универзитет, где сам дуго предавао. Радио сам и у Академији наука, а чим је постало могуће да се оде у иностранство почео сам да предајем на разним универзитетима Запада и Азије.
Шта вам се највише допада код Кинеза?
– У кинеској традицији ме највише фасцинира бескрајно поверење у живот као такав, које је чак изнад интелектуалног знања. Стотине генерација кинеских мудраца постављали су себи стално и изнова један те исти експеримент: тражили су модус максимално слободног и спокојног живота. Два највећа кинеска мудраца – Лао Це и Конфуције – сваки на свој начин изражавају кинески поглед на свет. За Конфуција живот је морална свест и зато су културне норме савршено природне. Човек је за њега пре свега морално биће и главна мисија му је морално усавршавање. Лао Це је пак учио да животу треба дозволити да буде такав какав јесте. Али тај задатак такође изискује морални напор! Зато Лао Це и Конфуције допуњују један другог. Велики део свог професионалног живота посветио сам изучавању ове двојице филозофа. Написао сам биографију Конфуција, а управо сам завршио своје треће издање превода Даодеђинга (у преводу, Канон Пута и његове снаге) са подробним објашњењима и компаративним проучавањем других превода. То је главни канон даоизма, својеврсна кинеска Библија, који у форми афоризама даје основне постулате даоистичке мудрости. Треба додати да су у Кини филозофска мудрост и пракса неодвојиви, што најбоље показују кинеске борбене вештине, које су практични израз те мудрости.
|
Владимир Вјачеславович Маљавин је завршио Институт источних језика на Московском државном универзитету "Ломоносов" (МГУ), где је стекао и звање доктора историјских наука. Предавао је на МГУ (1973–1986), радио у Академији наука Русије – Институт за источне студије (1986–1996), а такође био професор по позиву на универзитетима у Јапану (1982, 1988), Кини (1988), Универзитету Салва Регина (САД) и Париз–7 (Француска). Већ 10 година предаје на Универзитету Тамканг на Тајвану, где је директор Института за словенске студије.
(Превод са руског Т. Трикић) | | 
