Зоран Живковић, један је од водећих и један од најпревођенијих савремених српских књижевника. Ова година вероватно ће бити рекордна по броју земаља у којима ће се појавити преводи књига овог писца.
Текст: Мила Милосављевић
Фотографије: Милан Мелка |
| Реч је о једном од најпревођенијих српских писаца. Књиге су му изашле у САД ("Временски дарови", "Књига", "Писац", "Четврти круг", "Скривена камера"), у Великој Британији ("Немогуће приче"), Русији ("Четврти круг"), Шпанији ("Немогуће приче"), Португалу ("Библиотека"), Јужној Кореји ("Књига"), Чешкој ("Временски дарови"), Бугарској ("Седам додира музике", "Четврти круг"), Турској ("Библиотека") и Хрватској ("Временски дарови", "Немогући сусрети", "Седам додира музике", "Библиотека"). Приче су му објављене у антологијама и часописима у САД, Великој Британији, Јапану, Пољској, Финској, Данској, Француској и Мађарској. |
| Иначе, 2006. година вероватно ће остати рекордна по броју земаља у којима ће се појавити преводи књига овог писца. На чак девет језика биће објављено у преводу тринаест наслова: САД ("Седам додира музике"), Енглеска ("Немогуће приче" и "Дванаест збирки и чајџиница"), Португал ("Књига"), Данска ("Библиотека), Грчка ("Књига"), Турска ("Библиотека" и "Временски дарови"), Словенија ("Четврти круг), Јужна Кореја ("Четврти круг), Бугарска ("Немогуће приче") и Румунија ("Библиотека" и "Скривена камера").
Осим тога, већ се сада зна да ће се у 2007. и 2008. појавити следећи преводи Живковићевих књига: САД ("Кораци кроз маглу" и "Немогући сусрети"), Велика Британија ("Мост", Читатељка" и "Немогуће приче 2"), Немачка ("Скривена камера") и Јужна Кореја ("Временски дарови" и "Писац"). |
 | |
Добио је две књижевне награде: "Милош Црњански" ("Четврти круг", 1994) и "Светску награду за фантастику" ("Библиотека", 2003).
Да се којим случајем родио у Америци, Зоран Живковић, наш најпревођенији савремени писац вероватно би био богат и – славан. Код нас је нажалост мало познато да овај књижевник слови за једног од најпопуларнијих и најтраженијих иностраних писаца фантастике у Америци. Доказ томе јесте и "Светска награда за фантастику" коју је пре Живковића добио још само један Европљанин.
Шта је ново у књижевној радионици Зорана Живковића?
– Пре но што вам одговорим шта је ново у мојој књижевној радионици, дозволите ми да најпре кажем нешто о транспоновању мојих прозних дела у друге медије. Крајем септембра прошле године Би-Би-Си-4 емитовао је радиодрамску адаптацију моје приче "Воз" из циклуса "Немогући сусрети", а управо ми је јављено да је Би-Би-Си-7 откупио права на емитовање моје приче "Будилник на сточићу" из књиге "Кораци кроз маглу". Почетком ове године на Студију Б приказано је првих пет епизода серије "Сакупљач" снимљене према мом циклусу "Дванаест збирки". Преосталих седам епизода управо се снима и биће емитовано на јесен. У фебруару је енглеска продуцентска кућа Chocolate Films из Лондона откупила права на снимање играног филма према мом роману "Скривена камера". Коначно, једно велико редитељско име домаћег филма спрема се да екранизује три приче из циклуса "Немогући сусрети". Нажалост, овде не могу да будем одређенији, будући да уговор још није формално потписан.
Што се мојих нових прозних дела тиче, у 2006. су ми већ изашле две књиге: роман "Мост" и роман-мозаик "Читатељка".
Зашто се о вашој афирмацији у иностранству овде тако мало зна?
– Али напротив: зна се. Бар у скорије време, готово да нема помињања мог имена уз које не иде "један од наших најпревођенијих писаца". Друга је ствар да ли то људе импресионира. Један овдашњи врли књижевни посленик недавно ми је објаснио да се ипак не заносим тиме превише. Напросто је ствар у томе, казао ми је он, што сам имао срећу да се моје књиге објаве у иностранству. Да су дочим његове књиге преведене и објављене, поентирао је, видео бих ја какав би то тек успех био.
Како изгледа пут ваших књига кроз све те језичке и клановске баријере – мислим на иностранство?
– Да би вас страни издавачи уопште узели у разматрање, неопходно је да обезбедите веома квалитетан превод својих дела на енглески. Свих мојих четрнаест прозних књига постоји у енглеској верзији. Потребно је затим да имате доброг књижевног агента који ће вас заступати. Без тога готово да немате изгледа да доспете до издавача на Западу. Наравно, најважнији услов јесте да је проза коју нудите квалитетна. Иначе, нема баш ничег "клановског" у издавачком систему на Западу. Ту се искључиво води рачуна о ваљаности онога што се објављује и прођи на тржишту.
Одлазите ли на промоције својих књига? Имате ли контакт са својом читалачком публиком из иностранства?
– Чешће ме зову у својству аутора на разне књижевне скупове у иностранству него у Србији. Крајем 2004. био сам на "Фестивалу писаца" у аустралијском граду Бризбејну, прошле године боравио сам у Лисабону на сличној манифестацији, догодине ћу узети удела као почасни гост на Еурокону у Копенхагену, док ме 2008. чека пут, у истом својству, на једну конвенцију у Даблин.
Може ли се рећи да Зоран Живковић има своје поклонике, у земљи, а и у иностранству?
– Највише поклоника имам у САД. Готово свакодневно добијам њихова електронска писма и трудим се свима да одговорим. То је део протокола до којег држе како аутори, тако и издавачи. Али није Америка изузетак. Што се у више земаља појављују моје књиге, што више читалаца стичем, више је оних којима се моја проза због неког разлога допада, и који би да ступе у везу са мном.
|
Да ли мислите да је за једног писца вашег потенцијала хендикеп припадност једној веома малој језичкој средини?
Хендикеп је само у финансијском погледу. Одавно сам, наиме, тако организовао ствари да мој преводилац на енглески, госпођа Алис Копл-Тошић, преводи упоредо како ја пишем ново дело, тако да на крају добијам енглески превод само неколико дана пошто окончам српски изворник. Могло би се, дакле, рећи да у сваком практичном погледу као да пишем на енглеском. Једино што ме то кошта.
Понављали сте небројено пута у интервјуима, али и после свих демантија има људи, неке и лично познајем и махом су то уредници разних часописа, који вас сматрају родоначелником СФ прозе у нас. Откуд тај парадокс?
– Свакако не словим за "родоначелника СФ прозе" код нас. Научна фантастика писала се безмало пуно столеће пре но што је из мог пера изашао први прозни ред (1993). Они који у мени виде писца научне фантастике – а таквих, слажем се, и даље није мало (недавно сам се у том својству чак јавио као питање на једном ТВ квизу: ко је наш највећи СФ писац) – само показују да баш ниједну моју књигу нису прочитали. Ако би решили да исправе тај пропуст, хитам да их упозорим (а можда и разочарам): у четрнаест прозних књига које сам до сада написао нема ни најмањег помена од научне фантастике.
Награде, награде. Шта вама лично значе?
– Ево још једног подручја где се око мене плету мистификације. Добио сам само две награде: "Милош Црњански" за роман "Четврти круг" (1994) и "Светску награду за фантастику" ("World Fantasy Award") за роман-мозаик "Библиотека" (2003). Искрено се надам да више никакву награду нећу добити. Има нечег темељно погрешног у институцији књижевних награда. Писци бивају доведени у неприлику да се хиподромски надмећу у једној утакмици за коју их нико не пита да ли у њој уопште желе да учествују. Свака награда ствара победника и мноштво поражених, а то ми изгледа дубоко неправедно. Кад седам за радни сто да пишем, последње што ми је на памети јесте нека књижевна награда.
Изгледа да сте се у потпуности одрекли издаваштва. Зашто?
– Нисам се баш у потпуности одрекао издаваштва. И даље сâм објављујем прва издања властитих дела на српском и енглеском. Али то је уједно све. Не бавим се професионално издаваштвом још од 2000. Разлог је једноставан. Кад једном зађете у године које почињу бројем пет, немате више радног фанатизма за паралелни слалом. Нисам више имао ни времена ни снаге да будем истовремено и издавач и писац. Једнога сам морао да се одрекнем и одабрао сам да то буде издаваштво, потпуно се посветивши прозном стваралаштву. И нисам зажалио.
Како као неко ко има увида у књижевне токове у иностранству видите нас на литерарној мапи света? Где смо ми?
– Тамо смо где нас преводе, а превода савремене српске књижевности има жалосно мало. Дуго бих могао да вам објашњавам зашто је тако. Један од разлога свакако јесте и потпуна неупућеност домаћих писаца у то како дејствује светска издавачка сцена. Велика већина овдашњих аутора и даље простодушно очекује да страни издавачи на неки волшебан начин дознају за њихово дело, прочитају га на српском изворнику или без оклевања уложе у превод да би га прочитали, а онда похитају да га очарано објаве. Ништа није даље од стварности од тога.
Шта тренутно читате?
– Управо сам прочитао један у сваком погледу изузетан роман – "Зовем се Црвено" турског писца Орхана Памука. Од свег вам га срца препоручујем.
Ко су били ваши књижевни узори?
– Јарослав Хашек, Милан Кундера, Умберто Еко, Казуо Ишигуро, Жозе Сарамаго, Урсула Легвин, Орхан Памук, Тамар Јелин.
|
|
Прозна дела: "Четврти круг" (1993), "Временски дарови" (1997), "Писац" (1998), "Књига" (1999), "Немогући сусрети" (2000), "Седам додира музике" (2001), "Библиотека" (2002) "Кораци кроз маглу" (2003), "Скривена камера" (2003), "Вагон" (2004), "Четири приче до краја" (2004), "Дванаест збирки и чајџиница" (2005), "Мост" (2006) и "Читатељка" (2006). | | |
|
