Нетакнуте пешчане плаже, тиркизно море и бујне кишне шуме, и данас очаравају многобројне туристе из свих крајева света. У таквом идиличном окружењу, на месту где се некада завршавао чувени "Пут злата", налази се колонијални градић Парати, који плени својим архитектонским складом и романтичном атмосфером прохујалих времена.
"Vamo cavalo!", узвикну Жоао, мршави, тамнопути кочијаш и пуцну уздама по леђима погуреног коњића. Животиња се намах тргну и зачу се ритмички топот копита по калдрмом поплочаној улици. Удобно заваљена на задњем седишту кочије, упорно сам махала лепезом израђеном од перја тропских птица, покушавајући да бар мало ублажим жар подневног сунца. Пролазили смо поред барокних цркава и палата, у чијим су скривеним двориштима расле егзотичне биљке и редова дугачких, белих зграда са живо офарбаним прозорима и вратима. Жоао је непрестано показивао на стара здања и говорио о познатим људима и богатим трговцима који су ту живели. С времена на време би нас мимоишао покоји бициклиста, носећи корпе препуне свеже рибе, ракова и шкољки. Прошавши низ узаних уличица избисмо на обалу одакле се пружао најлепши поглед на панораму града. Сликар са штафелајем стрпљиво се трудио да овековечи барке које су се лагано љуљушкале на мирној површини мора. На суседној плажи, три босонога дечака пуштала су змаја који се високо вијорио на загасито плавом небу. Помислих да се налазим у неком другом времену, а асфалтна џунгла Сао Паола, који сам напустила претходне вечери учини ми се као ружан сан. Тако започе мој сусрет са Паратијем, једним од најшармантнијих градића на 7.500 km дугој обали Бразила.
Званично, град су основали португалски колонисти 1667. године, али његова историја почиње читав век раније и препуна је мистериозних прича о злату, гусарима, масонима и робовима. Пре доласка Португалаца ово узано парче обале, стешњено између планинског венца Сијера де Мар и залива Иља Гранде, насељавали су Индиоси из племена Гвајана. Они су читаву ову област називали Парати, што на језику Тупи значи "Река риба". Чак и данас, бразилски ципал (Mugil Brasiliensis) долази да се мрести у околним рекама које се уливају у залив Паратија.
За Парати кажу да је место на којем се сусрећу путеви копна и мора. Подигнут је на почетку стазе, коју су најпре утабали тапири још пре неких десетак хиљада година, а затим вековима користили Индиоси за прелаз преко практично несавладивог зида приморских планина обраслих непроходном атлантском шумом. Овај је пут имао кључни значај за развој града јер је постао полазна тачка из које је кренула колонизација бразилске територије и освајање његове унутрашњости.
Након открића тада најбогатијих светских рудника злата (1696. год) у планинама суседне државе Минас Жераис, град добија на значају и од малене трговачке варошице прераста у другу по величина луку Бразила. Многобројне галије са товарима злата и драгог камења кретале су пут Рио де Жанеира и Португала, успут се мимоилазећи с бродовима крцатим афричким робљем на путу за рад у рудницима или на плантажама шећерне трске. За кратко време у граду се стекло огромно богатство, које се данас може препознати у бројним барокним црквама, палатама трговаца и морепловаца. О моћи Паратија сликовито говори податак да је 1711. године капетан Франсиско до Амарал Гургел испловио са товаром од 1.000 сандука шећера, 200 грла стоке и 610.000 златних крузероса, за откуп Рио де Жанеира који се налазио под претњом француске опсаде.
Златно доба Паратија није дуго потрајало. Због честих пиратских напада, португалска круна је започела изградњу краћег и безбеднијег копненог пута за Рио де Жанеиро. Године 1718. нови пут, такозвани камињо ново, коначно је пробијен и постаје главна трговачка артерија за снабдевање рудника у држави Минас. Тиме су дани економског процвата Паратија били завршени, мада је стари пут још неко време остао у употреби, али претежно за транспорт намирница и робова. Најзад, у другој половини осамнаестог века, са завршетком златне епохе, окончано је и доба просперитета Паратија и он је полако пао у заборав. Оно што је, међутим, представљало трагедију за економију у прошлости испоставило се као основа за њен развој, крајем осамдесетих година прошлог века. Скоро потпуно заборављен и напуштен, град је успео да сачува свој оригинални изглед и данас представља једну од најинтересантнијих туристичких дестинација Бразила.
Историјски центар града уписан је у листу Унескове светске баштине као пример најскладније колонијалне архитектуре. Није ни чудо, ако се зна да су све улице биле плански пројектоване и усмерене од истока ка западу и од севера ка југу. Свака градња била је строго регулисана законом, а оном ко би се оглушио о његове одредбе следило је плаћање високих новчаних казни, па чак и затвор. Велики утицај на урбанистичке и архитектонске одлике града имали су масони који су били и његови најзначајнији покровитељи. Масонски симболи, бројеви и боје у великој мери су одређивали пропорције и изглед фасада, као и распоред улица и квартова. Но свакако најинтересантија архитектонска одлика Паратија јесте његово прожимање с природом које се најупечатљивије може видети у ноћима пуног месеца кад под дејством плиме море продире у све његове улице.
Данас је Парати у потпуности окренут туризму. Старе виле су претворене у ексклузивне хотеле и ресторане који одишу патином прохујалих времена. Иако су цене у њима релативно високе за бразилске појмове, увек су дупке пуни и за место је потребно резервисати чак месецима унапред.
Парати је такође чувен као стециште уметника, првенствено сликара и песника из свих крајева света. На сваком кораку сам наилазила на уметничке галерије и продавнице сувенира у којима се може наћи роба за свачији укус и џеп – од дрвених фигурица животиња које израђују Индиоси па све до накита са скупоценим драгим камењем врхунског дизајна. Град је познат и поклоницима седме уметности, јер је често служио као декор за снимање филмова, новела и бројних видео спотова.
Једна од најновијих туристичких атракција Паратија, управо је стари пут злата, који је тек недавно поново откривен. Напуштен крајем осамнаестог века, овај 1.200 km дуг пут убрзо је потпуно зарастао у прашуму и данас је тек један његов део раскрчен и доступан посетиоцима.
Природа је овде била изузетно дарежљива па је Паратију подарила 65 тропских острва и преко 100 прелепих плажа са кристално чистом водом. Сам Америго Веспучи, по открићу залива Илха Гранде, на свом другом путовању по Јужној Америци, усхићено је записао: "Кад би постојао рај на земљи, онда би он био овде!". Укрцала сам се на једну од шкуна, решена да и сама осетим одушевљење првих истраживача и морепловаца при сусрету са овим чаробним пределима. И били су сасвим у праву! Тиркизна боја воде, недирнуте пешчане плаже окружене бујном вегетацијом и мноштво предивних тропских птица свакако су најлепша могућа визија раја коју сам могла да замислим. Али то није све! У морским дубинама крије се право богатство подводног света, па је Парати одлична дестинација за све љубитеље роњења.
Кад сам се вратила са излета већ је био мрак. Улице осветљене тек покојим фењером на гас биле су пусте. Из даљине су допирали лагани тактови боса нове и смех. Прођох поред младог пара који се страсно љубио у сенци старе капије. Море је надирало кроз улице и канале града. Била је то врела летња тропска ноћ. Ноћ пуног месеца над Паратијем...
| 
