 Позоришна редитељка, песникиња и драматург Тања Мандић Ригонат један је од селектора 53. Стеријиног позорја, нашег најпрестижнијег позоришног фестивала, који се од 26. маја до 5. јуна одржава у Новом Саду. Овај ласкави, а због превртљиве позоришне чаршије често и незахвални задатак, добила је после десетак година рада у позоришту и двадесетак представа које је најчешће постављала у Атељеу 212, Југословенском драмском и Народном позоришту у Београду. У потоњем је 30. априла ове године, на сцeни "Раша Плаовић", премијерно изведен комад младог швајцарског писца Лукаса Барфуса "Сексуалне неурозе наших родитеља" са изванредном Вањом Ејдус у улози социјално необавештене Доре, а у Тањиној инвентивној режији.
Зашто сте изабрали овај наслов?
– Зато што мислим да је то јако добра драма, са добром темом и добром причом. Постављена је тако да ме је навела и да се бавим позоришном формом, а то волим да радим. Односно, волим експериментално, истраживачко позориште, желим да свака моја наредна представа буде померање у освајању тог позоришног језика у односу на оно што сам пре тога радила. Исто тако, волим позориште које ме привлачи путем емоција и интелекта, а не волим позориште у односу на које сам посматрачки супериорна и у којем је све на први поглед јасно, заправо позориште које је рециклажа већ виђеног, било на филму било у позоришту. Значи занима ме могућност формалног истраживања и изразито добра тема, прича која је вишезначна и метафорична.
Судећи по насловима које сте у последње време радили занимају вас савремене теме и проблеми данашњег друштва?
– Јесте. Ја себе као редитеља посматрам од времена када сам урадила "Лолиту", давне 96–97. године и од тада до данас се уочава линија мог интересовања. У том периоду режирала сам "Човека случајности", "Бергманову сонату", "Кисеоник, "Хитлер и Хитлер".... Последњих година сам нарочито била инспирисана савременом руском драмом као најзанимљивијом и најзначајнијом појавом у оквиру савремене европске драматургије. Руски млади писци на духовит и парадоксалан начин спајају велика морална питања која је поставио још роман 19. века руске књижевности, мислим пре свега на Достојевског, са истраживањем позоришног израза совјетске позоришне авангарде, мислим на Хармса и Ваведенског. У таквом једном споју, а у судару са руском реалношћу, добили смо драгоцену драматургију која је за мене нешто најзначајније што постоји на савременој европској сцени.
Којим се моралним проблемима данашњег друштва бави комад "Сексуалне неурозе наших родитеља"?
 – У овом комаду је веома наглашен сукоб између другачијег појединца и његове околине. Под лупом нашег проучавања су односи између мајке и кћерке, оца и мајке, оца и кћерке, односно начин на који функционише једна неуротична породица и механизми којим родитељи гуше аутентичност детета да би преко њега иживели нешто своје. Бавимо се појмовима љубави и еротске привлачности у данашњем свету нељубави. Јер ми не живимо у свету љубави и сексуалности него у порно свету и то на свим нивоима – политичком, културном, друштвеном... У данашњој цивилизацији љубав је одвојена од сексуалности. А сексуалност је у ствари читав један свемир који припада богу Еросу који је носилац животне енергије. Када то гасите, гасите саму идеју живота. Та врста еротског присутна је у развијању талента, у развијању особености, развијању другачијег. А бити личност заправо значи бити другачији, бити свој, а не прилагођен по неком конзументском моделу. То је била и тема "Кисеоника", а у блиској је вези и са "Хитлером и Хитлером". Ја се крећем у том тематском кругу.
Која стуктура личности је данас друштвено пожељна?
– Пожељно је лицемерје. Пре десет година сам написала песму која је објављена у мојој збирци "Из живота птица" а која почиње стиховима: "Немој да будеш манекен, молим те, ни деца нам неће бити манекени, надам се." А бити манекен то значи бити онај који у тренутку са себе свлачи једну друштвену улогу и навлачи другу, неко ко стално лаже и тим лагањем прибавља своје друштвене добити. Бити искрен, добар, вредан, пожртвован, спонтан, није цењено у данашњем свету. Мислим на нас и овде, јер ме то занима, то ме се тиче.
Ви сте селектор овогодишњег Стеријиног позорја па имате добар увид у то каква је била позоришна сезона?
– Незахвално је оцењивати, али на основу виђеног могу да кажем да имамо једну генерацију младих писаца, првенствено списатељица које сваке године пишу све боље и боље комаде. Дакле, имамо једну живу драмску сцену када је у питању писање. Мислим на Милену Марковић, Мају Пелевић, Милену Богавац, Марију Караклајић и наравно Биљану Србљановић. Представе које сам ове године гледала пре свега краси изразито висок глумачки ниво. Рад наших редитеља пре свега се очитава у сарадњи са глумцима. Имамо изванредне глумце. Оно што можда недостаје нашем позоришту то је храбрије истраживање позоришног језика и позоришних форми. Као да страхујемо да нећемо имати публику ако применимо експеримент. А то није тачно. Све што је било рађено са великим захтевима и према глумцима и према тексту – увек је имало публику. Квалитет се препознаје. То видите и по томе шта наша публика воли да гледа на Фестивалу ауторског филма, шта на Фесту, које књиге купује на Сајму књига, шта слуша. Није цела Србија турбо Србија, то је лажна слика Србије. Наша публика има изграђен укус.
Када говоримо о позоришном животу Србије најчешће мислимо на Београд, а постоје добра позоришта и ван престонице.
– Постоје, како да не. У овогодишњој селекцији Позорја је и представа Зрењанинског позоришта рађена по тексту Ивана Лалића, у режији Егона Савина. Сем Зрењанина и Новог Сада, занимљиву позоришну сцену има и Суботица. Наравно, то није као у време Љубише Ристића када је читава Суботица била град– позориште, али тамо раде неки веома занимљиви редитељи попут Андроша Урбана, који је једна изразита редитељска личност. Има добрих позоришта и ван Београда.
Како сте правили селекцију представа рађених по тексту домаћих аутора за 53. Стеријино позорје?
– Ја сам желела да овом селекцијом маркирам најмаркантније позоришне догађаје, рађене у кључу различитих поетика. Да маркирам оно што је заиста обележило протеклу сезону, а да при том тај одабир не буде нужно диктиран искључивошћу мог укуса, него свега онога што ја носим и као интелект и као позоришно искуство гледаоца. Дакле, не да намећем оно што бих ја волела као некакав редитељски концепт, јер ја своје концепте живим кроз своје представе, него да препознам различитост рукописа мојих колега редитеља. Зато у овогодишњој селекцији има потпуно различитих представа као што су, рецимо, "Тако је морало бити" и "Путујуће позориште Шопаловић", као некакви екстреми. Ту су и представе "Инстант сексуално васпитање", рађена по значајном тексту Ђорђа Милосављевића који храбро говори о свету данашњих тинејџера и нови текст Биљане Србљановић у веома суптилној режији Дејана Мијача, као и већ поменути комад "Путујуће позориште Шопаловић", један есеј о позоришту који пред позоришне сладокусце поставља питање шта је то деконструкција, а шта деструкција у позоришту. Дакле, то је најшире могуће постављена селекција. Отуда и две представе Егона Савина, јер мене није занимало колико представа једног редитеља позивам, ја сам позивала представу. И није ме занимала она болесна психологија и пракса да задовољавам некакав кључ. Мене су занимале представе и њихова укупна вредност у свим појединачним сегментима – глуми, сценографији, костиму и редитељском рукопису, који све то обједињује и препознаје се. Дакле хармоничност виђеног. Поменула бих позоришни подухват из Ниша који није ушао у селекцију. То је комад "Одабрани и уништени" у режији Кокана Младеновића, који није у селекцији јер не задовољава све компоненте, али желим да нагласим занимљивост тог позоришног чина. | 
