|
Кад сам планирао путовање за Танзанију мало сам знао о овој далекој земљи. Сакупљао сам информације из водича, са интернета и много разговарао са људима који су боравили у Африци. Ипак, најважније су ми биле импресије из романа Ернеста Хемингвеја и Лени Ринфештал који су били опчињени Африком. Надао сам се да ћу сам доживети сличне авантуре.
 Опседнутом широким морем овог поднебља план ми је био да на једрењаку прављеном по узору на старе бродове довове, прођем старим морским трговачким путевима између Африке, Арабије и Индије. Путевима којима су пловили довови и преносили скупоцен терет између ова три континента. Кроз историју, а и данас, овуда се преносила најексклузивнија роба, размењивала су се знања и култура са три континента.
Најзад крећем у потрагу за мирисима, укусима, уметношћу и бојама Африке. На делу морског пута по Танзанији налазе се старе луке и бродоградилишта као што су Танга, једва насељена и потпуно дивља острва као што је Пемба и острво Занзибар, сада елитно туристичко место.
После дугог лета стижемо у Дар ес Салам. Дочекало нас је фасцинантно велико јутарње сунце и игра светлости. Журим да што пре одем из великог града који је, као и свака метропола, препун гужве и буке. Већ у аутобусу који нас је водио до брода у Тангу, другу највећу луку у Танзанији, пролазимо рубом џунгле и локална села. Већ тада се суочавам са бојама Африке и та импресија остаје снажно урезана у мом сећању. Нигде у свету нисам видео тако јарке боје: зелену и жуту, блештавонаранџасту, пламтећецрвену... и наравно спектар нежноплавих тонова мора и неба.
 Као и на досадашњим путовањима упућен сам на локално становништво. Сачекују нас пријатељи. Изненађени су нашим нестрпљењем и плановима да све одмах организујемо. Поле-поле (полако, полако) и нема проблема (акуна матата) њихови су најчешћи одговори на моја питања пуна недоумице да ли је неки проблем овде могуће брзо решити. У Африци време тече ритмом у складу са природом, поготово ако је летње доба као сада. На моје наивно питање како Африканци раде по летњој врелини, добронамеран и искрен одговор је био – не раде! Раде рано ујутру и пред залазак сунца. А што се белаца тиче, једни се стално нервирају, одустају од даљег пута и одлазе, а они други са одушевљењем прихватају ритам Африке.
У овој земљи криза је стална и тешко се живи, али Африканци госте дочекују пријатељски, са осмехом и поздравом "Хабари", добро дошли. Ценкање такође спада у обичај који не можете избећи. Док вам нуде робу, успут ће вам све објаснити о производу, научити вас понеку реч на свахили језику и обавезно питати одакле сте дошли. Ови људи не воле да их фотографишете. Да бисте направили снимак морају вас прихватити као пријатеља коме ће дозволити да забележи део њихове душе. При том ће се увредити ако им понудите новац, док су деца, као уосталом и свугде у свету увек насмејана, непосредна и воле да позирају.
Плаже и острва
Шетамо по дугим скоро напуштеним плажама по белом песку. Руке су нам пуне шкољки, пужева и корала. Море се прелива у бојама плавог валера. од светлоплавог до тиркизног и сланије је него друга мора. Пемба, или Зелено острво опточено је тврђавама које датирају од почетка свахили цивилизације, а унаоколо се налази мноштво малих рибарских села. Овде долазе углавном риболовци и заљубљеници у подводни риболов. Око острваца, која ничу као зелене печурке у мору, плови мноштво малих и великих бродова и довова који превозе путнике и робу старим трговачким рутама.
Пловим са локалним риболовцима између острваца у лаким чамцима, једрилицама. Унаоколо извирују корални гребени којих би се уплашио сваки једриличар, али ови рибари са лакоћом пролазе између оштрих гребена до места где се лови трофејна риба.
Занзибар
Унгуја, највеће острво занзибарског архипелага, заправо је огроман корални гребен на којем се налазе дугачке плаже прекривене чистим белим песком, мноштвом кокосових палми и плантажама зачина. На овом рајском острву прораде сва чула. Ветар доноси мирисе зачина, цвећа, хране и воћа. Очи се одмарају на белини песка, зеленим гранама палми или наранџастој земљи. По тиркизном мору поигравају се одсјаји старих грађевина јарких боја, а на копну се меша шаренило тканина, украсних перли и рукотворина у радњама и уличним базарима.
Стоунтаун је град-тврђава испресецан лавиринтом улица препуних радњи које нуде арапску робу. По њима тумарате као на филму, безбрижно, све док не схватите да сте се изгубили. Али не брините, староседеоци ће вас уз осмех извести до места одакле сте кренули. На тргу можете осетити чудан немир када сазнате да се ту некад трговало робљем. Са свих страна допире разнолика музика сачињена од афричких ритмова, арапских звукова до музике Фреда Меркјурија у кафићу са његовим именом, у којем је знао да седи до касно у ноћ. Што се тиче укуса, најбоље је поручити рибу и морске плодове, велике шкампе и воће. Кафа и чај су обавезно зачињени циметом и љутом паприком, имају укус који вероватно до сада нисте осетили.
На овом острву можете видети и пробати све што је најбоље из Африке, Арабије и Индије. Ово је права дестинација за хедонисте.
Масаи
На плаже Занзибара долазе и припадници племена Масаи. Од свих афричких племена једино Масаи носе епитет племства које су поштовали и енглески колонијалисти. Масаи ратници обучени су у традиционалне одоре, окићени су накитом, а коса им је дуга и уплетена. Дивим се начину на који ходају, кад корачају као да једва додирују земљу. Како је тешко живети само од узгоја и продаје стоке, ови горди ратници одлазе да продају рукотворине туристима и тако зарађују новац за цело племе. Комуникативни су, неретко говоре и по три језика па са њима није тешко склопити пријатељство, за разлику од Масаија који живе на својој земљи и не обраћају много пажњу на странце. Њихово богатство и данас се мери бројем крава које поседују. Живе номадским животом чувајући говеда и селећи се на боље пашњаке. Граница између Танзаније и Кеније отворена је за Масаије и они се слободно крећу "својом земљом". Но, без обзира на статус и положај, и једни и други поштују правила рода и племена коме припадају, и уз осмех једноставно кажу: "Ја сам Масаи."
| Својим импресијама и причом о Танзанији побудио сам радозналост код фотографа Марка Тодоровића, мог млађег колеге. Немирног духа, увек жељан нових изазова, Марко је улазио дубље у континент у потрази за својим кадровима. Поделили смо импресије али су фотографије обојене личним печатом. |
| 
