 На самом улазу у Бококоторски залив налази се острвце на коме је у знак хришћанских победа над турском војском 1630. године подигнута католичка црква посвећена Госпи од Шкрпјела. Легенда каже да се мештанима околних места на морском гребену појавила Богородица, а они су јој у знак захвалности, насипајући гребен камењем, направили острво и на њему подигли цркву.
Пред Госпом заиста застаје дах, одајем признање сликару, додавши да нас њена усамљена бела силуета просто криком дозива да уђемо у храм као у уточиште од зла. У тишини кишног дана слушам причу:
– Забележио сам очараност једним узвишеним тренутком у Боки Которској – лагано прича Доловачки. – Настаје радост у човеку кад се нађе пред таквим призором. Госпу сам сликао кад је сунчева светлост пролазила кроз Вериге, где су обале залива најближе једна другој, обасјавајући је пригушеним вечерњим сјајем, тако да се стиче утисак као да се планине у сенци и море својом плавом дубином, негде спајају око Госпе од Шкрпјела. Моћ ове слике је у боји.
И на слици, као и у стварности, црква светли као блага светлост у бескрајном тамноплавом вечерњем мору. Питам сликара како је композиционо и бојама успео да постигне код посматрача да осећа као да је и сам окружен таласима у кретању са пучине према њој, неземаљској лепоти, Госпи, и према обали:
 – Просто сам се налазио близу нивоа мора. Волим метафизику и једноставно сам желео да елементе надреалног доживљаја пренесем на платно, врло тамне гаме планина и врло тамне гаме мора. Не припадам уметницима који настоје да запрепасте посматрача измештањем ствари из стварности, наглавачке. Пред сликаром се налази платно на које треба ставити две флеке. Он треба да одреди које ће боје бити на ком месту и којег интензитета. То значи да смо већ у сфери естетике. Верујем у филозофију Достојевског да ће "лепота спасити свет".
Схватам да Госпа од Шкрпјела дочарава мисао да у лепоти има божанске суштине. Није лако пренети њену светлост на такав занатски начин да светли унутрашњим сјајем, примећујем, загледана у модро плаветнило.
– То и јесте смисао слике, одговара уметник. Слика је блиска музици. Као што музичко дело слушате са уживањем, тако је и док гледате слику.
Тражим од сликара да прича о бојама које је употребио да би постигао игру светлости и сенке, мора и храма, симетрију између светлости Госпе од Шкрпјела на земљи и оне на небу, усамљених кућица у шуми и планини, одвојених од света и ових на обали с гробљем које се бели поред цркве.
– Тешко ми је да одговорим на то питање. Уметник има представу како да уради једну слику, али у њеном стварању велики удео има и подсвест. Тако је и са "одразом" Госпе, сликом чије су димензије 146 x 114 цм. Кад обрађујем површину, чак и без примисли о неком догађају, настојим да она има "сликарску тежину". А наносим толико боја, не водећи о њима рачуна, осим у крајњем исходу. То плаво, којим сте очарани, рецимо, јесте плаво, али је оно толико дубоко плаво да је скоро црно. Развија се навише преко осенчане зелене до црвенкастих тонова који се појављују у горњој зони слике. Нема неба на слици "Одраз". Само се у горњем слоју наслућује неко црвенкасто треперење у контрасту с топлим и светлим тоновима Госпе од Шкрпјела.
Заставши пред овим одговором помислих да сваки уметник кад говори о свом делу и скрива и открива тајну његовог настајања. Ма за коју обалу уметник покушао да веже чамац, Госпа од Шкрпјела заслужује, као и њен "Одраз" да се човек начас уздигне изнад материјалистичког апсурда.
| Самостална изложба слика Васе Доловачког биће отворена средином јуна у Уметничком простору "Париски круг" у Београду. Публика ће моћи да види избор слика из богатог ликовног опуса овог уметника које су настале последњих 20 година као и оне специјално припремане за ову прилику. На изложби ће бити промовисана и прва монографија посвећена Васи Доловачком у издању Штампарије "Ваљевац". О изложби и монографији на отварању ће говорити ликовни критичар и писац Драган Јовановић Данилов. | | 
