 Професор др Габријела Шуберт припада оним научницима – хуманистима у чија су дела дубоко уткана космополитска начела. Вођена таквим опредељењем она је, заједно са професором др Улрихом Цвинером и др Зораном Константиновићем објавила књигу "Срби и Немци – Традиција заједништва против предрасуда" 2003. године, желећи да укаже на блискости два народа у прошлости, пре свега на плану културе, односно књижевности. Три године касније, др Габријела Шуберт објавила је и други том књиге "Срби и Немци – Књижевни сусрети". Приликом представљања овог значајног дела у Амбасади Републике Србије у Берлину, крајем прошле године, др Габријела Шуберт је добила и специјални "Свечани спис" – књигу "Прекорачење граница: традиције и идентитети у Југоисточној Европи", коју су јој њене колеге и студенти посветили као захвалност за дугогодишњи рад на превазилажењу разлика и успостављању немачко-јужнословенског дијалога.
У уводу другог тома књиге "Срби и Немци" др Габријела Шуберт пише:
"У годинама које су претходиле, за време крвавих сукоба на Балкану, када је перцепција Србије и Срба у Немачкој била изузетно негативно обојена и када се чинило да је јаз између Немаца и Срба непремостив, он ме је мотивисао да саставим и да издам наведени двојезични том који би приказао неке од бројних и плодоносних сусрета између Срба и Немаца у прошлости, и на тај начин дао подстицај за поновно успостављање дијалога између ова два народа... Улрих Цвинер и ја смо се заједно ангажовали за Србију, уверени да је трајно уједињена Европа могућа само ако се укључе сви њени делови, народи и културе, дакле, укључујући и Србију и Црну Гору. Историјска улога Универзитета у Јени за српску културу – овде је докторирао Вук Стефановић Караџић, стваралац српског књижевног језика, године 1823. из области филозофије – послужила нам је као мотивација, а истовремено и као обавеза"…
Како је, заправо, почело интересовање за српски језик др Габријеле Шуберт, познате професорке за јужну славистику и студије Југоисточне Европе на Универзитету Фридрих Шилер у Јени?
– До српског језика сам дошла заобилазним путем: Прво сам почела са учењем руског језика у основној школи, а касније сам то наставила у гимназији. Тек на студијама славистике и балканологије на Универзитету у Берлину, поред студија русистике, други мој предмет постала је јужна славистика и у том оквиру сам почела да учим српскохрватски језик (како се у то време звао). У току мојих даљих студија, интересовање за језике и културе Јужних Словена постепено је заузело прво место, посебно кад сам се лично упознала са одређеном земљом и њеним становницима. Стекла сам пуно пријатеља међу Србима, што ме је још више мотивисало да се бавим језиком, књижевношћу и културом Срба.
Да ли можете да направите краће поређење Универзитета у Јени између епохе када је основан, затим када је Вук ту боравио, и садашњег времена?
– Јена је од 1558. постала надалеко познати универзитет, а суседни Вајмар је био седиште културно изванредно развијеног кнежевског двора, који је од средине XVIII века окупљао око себе тадашњу интелектуалну елиту Немачке: књижевника Кристофа Мартина Виланда, филозофа Јохана Готфрида Хердера, песнике Јохана Волфганга Гетеа и Фридриха Шилера. На универзитету у Јени предавали су чувени професори: Шилер, Фихте, Шелинг, Хегел, Окен, Луден, Фриз и Деберајнер. Поред факултета у Хале-Витенбергу у Јени се налазио један од најстаријих факултета за протестантску теологију и велики број студената из Југоисточне Европе је дошао у Јену, како би се упознали са новим идејама, које су се овде развиле посебно на пољу теологије и филозофије. То интересовање постаје још интензивније војно-политичким догађајима на Балкану, односно ослободилачким борбама Јужних Словена против Османлија. Немци су имали велике симпатије за Србе после српског устанка против Турака 1804. године.
 Данас, нажалост, став Немаца у поређењу са Гетеовим временом је супротан. Однос Немаца и Срба оптерећен је једностраним представама и предрасудама о њима. Потребно је, дакле, да се учине напори како би се оне уклониле и како би се подстакло међусобно разумевање. Континуитет у том погледу представља отвореност Јенског универзитета на којом се Колегијум Еуропеум Јененсе и професори ангажују за зближавање народа и за боље разумевање Немаца за Југоисточну Европу и посебно за Србе.
Српске народне песме које је Вук забележио биле су веома читане у интелектуалним круговима Немачке XIX века. Занимљиво је да се сам Гете залагао за њихово ширење. Укратко, каква је била атмосфера у тим салонима? Какав је значај сарадње Вука и Гетеа, односно браће Грим за немачка сазнања о нашој поезији.
– Интересовање Немаца за Србе тесно је повезано са Хердером и његовим открићем народне поезије као симбола колективне величине и аутентичности. За њега је песништво народа било "матерњи језик људског рода" и најзначајнији израз карактера једног народа. Балканским Словенима и посебно Србима, жудно су се, у том смислу, окренула велика немачка имена, поред Хердера и Гетеа, Јакоб и Вилхелм Грим, посебно Јакоб, Вилхелм фон Хумболт, Клеменс Брентано, Лудвиг Уланд, Јакоб Буркхарт, Леополд фон Ранке и многи други. Овде су открили оно што је код њих одавно пало у заборав а код балканских народа било у пуном процвату – живахну приповедачку заједницу и културу поезије, која је немачком реципијенту деловала једноставно и изворно, а истовремено страно, архаично и загонетно, што је у великој мери одговарало књижевном укусу Немаца тог времена. Архаична потрага за изворима у хомеровском духу допринела је томе да су се немачки књижевници и културни ствараоци тог времена, свесно или несвесно, дивили народној поезији балканских народа, посебно Срба.
Ово је без сумње било најсрећније време немачко-јужнословенских, а посебно немачко-српских културних односа и време међусобне размене. Никада пре, а ни после тога, књижевници и филолози нису тако тесно и плодно сарађивали прелазећи границе својих земаља. Вук Стефановић Караџић са словенске, а браћа Грим (посебно Јакоб), Хердер, Тереза Албертина Луиза фон Јакоб алијас Талфј и Гете са немачке стране – стално су се међусобно дописивали, размењивали материјале за превођење, међусобно се саветовали и посећивали. Спона између Хердера, односно његових идеја о народној поезији, и Вука Караџића, био је Јернеј Копитар, дворски библиотекар и цензор који је живео и радио на бечком двору и високо ценио Хердерово дело. Он је Вука Караџића помагао, учио и упућивао у многе тајне књижевног стваралаштва, већину горе поменутих Хердерових ставова о народној поезији и језику као и концепата Шлецера, Копитар је увео Јакоба Грима у српску народну поезију и заинтересовао Вилхелма фон Хумболта за словенске теме. Српске песме се у то време читају на вечерњим седељкама у салонима Берлина и Потсдама. На овим скуповима учествују најзначајније личности онога времена. Гетеов превод "Хасанагинице" отворио је српској народној поезији пут ка светској књижевности. Превођена је на многе језике Европе и света. У то време петостопни трохеј постао је уобичајен у немачкој поезији. "Хасанагиница” је исто тако мотивски инспирисала Гетеа.
У првој књизи истичете преводе српских народних песама које је сачинила Талфј. Како се ова веома занимљива жена определила за српску поезију?
– Посебне заслуге за преношење културе балканских Словена, а нарочито Срба, Немцима имала је књижевница из Халеа Тереза Албертина Луиза Робинсон рођ. фон Јакоб алиас Талфј. И она је дошла до српске поезије заобилазним путем, преко Руса. Од десете до осамнаесте године живела је са својом породицом у Русији. Тамо се развило њено прво интересовање за Словене. После повратка породице у Хале, Тереза се најпре бавила немачком књижевношћу. Она је и сама писала новеле и приповетке. У духу књижевне моде интересовала се за народну књижевност.
 Вука Караџића је упознала 1823/24. у Халеу. После тога је набавила лајпцишко издање Српских народних песама и почела интензивно њима да се бави. Дванаестог априла 1824. писала је Гетеу и послала му своје преводе из збирке песама Косовског циклуса и других неисторијских песама. Гете је био одушевљен и охрабрио ју је да настави са превођењем. Своје преводе Талфј је објавила 1824. и 1825. године. Посветила их је Гетеу, за кога је имала велику љубав. Ови, језички и књижевно изванредни препеви, приближени и изворној и циљној култури, били су веома запажени у Немачкој и претворили су се у праву књижевну моду тог доба. Талфј је у Немачкој послужила као узор читавом низу преводилаца српских народних песама, поред осталих Еугену Веселом, Вилхелму Герхарду и његовом саветнику Сими Милутиновићу, Зигфриду Каперу и Лудвигу Аугусту Франклу.
Члан сте Српске академије наука и уметности. После предавања које сте одржали, недавно, у САНУ, када намеравате поново да дођете у Београд?
– У току 2009. године, планирана је промоција књиге "Талфј и српска књижевност и култура” у Вуковој задужбини и у Матици српској у Новом Саду. Ова књига је изашла у Београду 2008. године и ја сам, заједно с Весном Матовић, директорком Београдског Института за књижевност и уметност, уредница овог издања. У њему су укључени радови немачког зборника о Талфј који сам издала у Јени 2001. године.
За септембар ове године планирам да дођем опет у Београд, када ћу учествовати на научном састанку слависта у Вукове дане Међународног славистичког центра на Филолошком факултету. У октобру ћу у Косовској Митровици учествовати на Међународном научном скупу чија је тема "Косово и Метохија у цивилизацијским токовима”. Мој реферат ће имати наслов "Размишљања о епској песми 'Сестра Леке капетана'". Драго ми је да се поново сретнем са мојим српским пријатељима.
Нажалост неки од ваших српских пријатеља нису више међу живима. Какве Вас успомене за њих везују?
– Да, између великих ваших научника који су нас заувек оставили, има и мојих драгих пријатеља. Ту пре свега мислим на професора Миљана Мојашевића и професора Зорана Константиновића за које сам увек имала дубоко поштовање и који ће вечито остати у мом сећању. Они су се без предрасуда и са одушевљењем посветили култури и књижевности Немаца и у најтамнијој фази српско-немачких односа. Празнина, коју су они оставили за српску и међународну германистику као и за српско-немачке односе, тешко ће се попунити.
Они су били прави посредници између култура – не само у научном раду него и као личности јавног живота. Још у време кад су Београд бомбардовали (1999) и кад су на Западу његове земљаке демонизовали, Зоран Константиновић је све покушавао да се измени њихова слика на Западу, посебно у Немачком говорном простору. У Берлину се 1997. године појавио његов пледоаје за немачко-српско приближавање под насловом "Немачко-српски сусрети. Размишљања о историји узајамних односа двају народа". Ја сам Зорана упознала као млада асистенткиња седамдесетих година прошлог века, када је он већ био ауторитет у научним круговима, али је увек без икакве ароганције и професорске надмености радо водио разговоре са младим научницима, тако и са мном која сам била на почетку научне каријере. Од тог времена је мој контакт са Зораном био трајан. Од 1995. године, када сам почела професорски рад на Универзитету у Јени, у вези са изградњом Катедре за јужну славистику као и Студија Југоисточне Европе, наша веза је постала још интензивнија. Зоран је често и радо долазио у Јену где је држао предавања и учествовао на међународним симпозијумима. Између осталог, 1998. године, приликом отварања Јенске филијале Зидојропа геселшафта он је држио свечани говор под насловом "Јена и југоисточно-европски простор. Однос пун традиције". Овом приликом је и постао дописни члан Колегијум Еуропеум Јенензеа. И у том оквиру, Зоран је стално сарађивао са нама. Заједно са професором Улрихом Цвинером, водећим кустосом Колегијума, и са мном, конципирао је двојезични зборник под насловом "Срби и Немци – Традиција заједништва против предрасуда" с циљем да мотивише поновни дијалог између два народа. После изласка из штампе, у октобру 2003. године, књигу смо заједно представили у београдском Гете институту пред многобројном и врло заинтересованом публиком. Заједно смо на истом месту представили 2007. године други том књиге "Срби и Немци" чији је поднаслов "Књижевни сусрети". Овај други том, објављен у Јени 2006. године, после неочекиване смрти Улриха Цвинера 2004. године, морали смо, нажалост, да реализујемо без професора Цвинера, али и у његово име.
Сматрате ли да је значајна улога интелектуалаца у успостављању сарадње међу народима и повезивању европског простора, или су те делатности одређене за политичаре. Односно, ако је политички став о некој земљи или народу негативан у свету, колико глас интелектуалаца може да то измени?
– Интереси интелектуалаца и политичара, нажалост, знатно се разликују. Политичари и кад тврде да се труде да зближавaју народе, у ствари делују према водећим политичким интересима и по трансатлантичким смерницама. Глас интелектуалаца их мало интересује. Нажалост, и јавност је склона да преузима њихове ставове. Посве други став о Србији који је заузео Петер Хандке 1996. године у својим путописним делима, представља изузетак и изазвао је најогорченије протесте међу немачким писцима. У њиховим проценама се показује одјек слике Балкана на Западу као и покушај писаца на Балкану да се та негативна слика мења. Без сумње ће још проћи дуго док тај труд не донесе резултате, али на путу према узајамном разумевању у Европи треба се, свакако, и даље трудити. | 
