 До XIX века Србија је била земља вина и то се може видети у српским, усмено преношеним народним песмама и писаним изворима. Иако је ракија (арапски "el-araq") дошла с Турцима још у XIV веку, тек од Првог српског устанка, 1804, када је болест "филоксера" уништила бројне насаде винове лозе, Срби се окрећу масовнијој производњи и уживању у "жестоком српском воћу".
Сваки и увек добродошао гост, управо по ракији и мезетлуку, обавезном ракијском прилогу који употпуњује укус, препознаје особености свог домаћина. Оно што је, не само у српској традицији, нераскидиво везано за свако испијање чашице јесу здравице.
У Србији се оне казују у домаћинову част или на славама, венчањима, крштењима и другим свечаним приликама, уз прву, па и другу или трећу ... испијену ракију. И док се данас најчешће и једноставно каже "Живели!", ипак се још увек могу чути и здравице попут ове:
"Здрав си ми брате, здрав! За здравље ове поштене софре и поштених образа! Ко је ову софру поставио, поштен му образ био! Да бог да, ко је поставио ове године, постављао је и до године пуну и честиту, сретну и богату, много љета, а све за његова живота, он и његова ђеца након њега, ако Бог да, врхом је стављао, равну је дизао, пуну и богату, сретну и честиту, ако Бог да! И часно сјели а поштено устали! Помогао бог сједећи и устајући и вазда на оном мјесту сједали с ког могли лако устати! И кад ти дође ова чашица и ова здравица, по ње полиј сједећи, а по ње стојећи и здрав си ми, здрав!"
 Права домаћа ракија справљена било од грожђа, кајсије, дуње, малине, јабуке, крушке, шљиве или другог воћа препознаје се по својој бистрини, чистоћи, ароми која мора подсећати искључиво на воће од којег је справљена у бакарним казанима двоструком дестилацијом. Када се попије, мора бити питка – да не пече у устима, а да жеже у стомаку.
По речима Бранка Нешића, промотора и дистрибутера најбољих српских ракија и организатора Ракија-феста, који се сваког септембра одржава у Београду, начин послуживања зависи од воћа од којег је справљена. Лоза се служи добро прохлађена уз маслинке, чери парадајз и фета сир. Треба разликовати комовицу и лозу, као жестока пића која се праве од грожђа. Прва се у Србији углавном користи као лек, уз додавање одговарајућих лековитих трава. Пелинковац или права стомаклија добре су за стомачне тегобе, а линцура се користи против костобоље. Лозоваче које производе у Мароку или Грчкој слаткастог су укуса. Називају их "анисонкама" јер им се додаје слатки морач. Једна од њих је и узо, пиће које није лозовача, иако потиче од грожђа и познато је свуда у свету.
Кајсијевача и дуњевача традиционалне су српске ракије, али се због своје високе цене, јер је њихова производња данас скупа, углавном мање пију. Кајсијевача се служи из чаше која је шира на дну, а ужа при врху, како би из грлића у уста ушао укус са правом аромом. Сматра се да се најбоља ракија од дуње прави од женских дуња из лесковачког краја, јер од мушке дуње пића нема. Служи се, мање охлађена него лоза, уз слатко од дуња са орасима и кришчицом качкаваља.
Све ракије, осим чувене српске шљивовице најбоље су ако им је јачина од 40 до 45 степени. "Шљива" се прави у јачини од 45 до 50 степени. Пије се и служи у малим чашицама или тзв. чокањчићима уз преврели стари сир и пршуту. У Србији постоји преко осамдесет различитих врста ове ракије.
 У селу Шљивовица, под Златибором, кажу да је још 1868. Европа признала њихову ракију, када је уредбом српске Владе напитак брендиран и заштићен. Ракија се, кажу они, по истој или сличној рецептури прави свуда широм света, али џаба све белосветске технологије када нигде такав еликсир као овде не успева.
– У Шљивовици има око шест стотина домаћинстава и ниједно нема мање од педесет стабала шљиве. Када је добра година и кад наше плаво злато обилно роди, производи се барем сто литара по домаћинству, веле у овом селу и додају да што је јача, препеченица је све квалитетнија, јер јој киселина нестаје, а укус се побољшава. Најбоље је чувати је у храстовим и дудовим бурићима, и, што је старија, то је боља, а најпиткија је охлађена.
Разне друге варијанте ракије, као што су ораховача или медовача, посебне су врсте пића. Поред ретких домаћина упућених у прављење ових пића и професионалних произвођача којих још увек има мало, најбоље ракије од ораха и меда праве се у српским манастирима. Тајна манастирске ракије позната је малом броју монаха који својим подвижничким начином живљења и самим чином прављења овом пићу дају посебан ефекат укуса и дејства. Кажу да се од праве и чисте ораховаче или медоваче тешко можете напити онако, "као летва", како то кажу у Србији за оне који тетурају придржавајући се за плотове на путу од механе до куће. Служе се у чокањчићима, на собној температури уз орах, лешник или кувано жито. И, још, ако успете да се уздржите од треће чашице... Живели! | 
