 Иван Сарић је рођен у Суботици, 1876. Завршио је трговачку академију и у родном граду провео је животни век, најдуже радећи као рачуновођа у пореском одељењу Градске управе. На први поглед, сасвим обичан лик, са свакодневном, незанимљивом, животном причом. Међутим, овај омањи човек благог лица и сањалачких смеђих очију, био је вансеријска личност – великан свог времена.
Инспирација, амбиција и страст... особине су које су красиле првог српског авијатичара. Пут који је прешао за већину људи је нeзамислив. Са великом енергијом коју је поседовао, вишеструко надарен и са великим жаром, достизао је изазове, стојећи чврсто на земљи, а опет високоу облацима. Од ране младости се бавио спортом. Био је атлетичар, рвач, мачевалац и један од оснивача фудбалског клуба у Суботици, одличан бициклиста и мотоциклиста. На крају је, од старих и поломљених аутомобила, сам направио аутомобил.
Досегнувши славу као спортиста, Сарић се заинтересовао за ваздухопловство, о коме је прве информације стицао из новинских чланака – вестима из света о првим летовима пионира светске авијације. Након једног случајног догађаја,авијација га је опчинила и постала његова велика страст,која га је држала дуго година.
 Игром судбине, у правом тренутку се нашао на правом месту. Јуна 1909, месец дана пре чувеног прелета Луја Блериоа преко Ламанша, Сарић је са пријатељем, Артуром Делфосом, учествовао на аутомобилистичкој трци "Друмовима Француске". На предлог пријатеља отишли су на војно вежбалиште покрај Париза, које је било претворено у летелиште. И, ту је први пут видео авион. Први француски пилоти, пионири светског ваздухопловства: Сантос Димон, Блерио, Воазен... летели су и поскакивали вежбалиштем својим справама пред очима зачуђеног Војвођанина. Остао је задивљен невероватним призором, о чему је до јуче само слушао и читао.
"Када сам их први пут видео, одмах сам рекао себи: Иване ово је за тебе. Мораш направити авион", забележене су касније његове речи, везане за овај догађај.
Снимање авиона није било дозвољено, али Сарић је искористио тренутак непажње чувара и, држећи камеру на грудима прикривену капутом, фотографисао авион Луја Блериоа. Није доживео ништа узбудљивије и интересантније, и ту, на лицу места, решио је да се опроба у авијацији која гаје тако интензивно преокупирала. Исте вечери, по доласку у хотел, пун утисака, почео је да скицира детаље које је запазио са конструкције авиона.
"Сарић бр. 1"
Неколико дана касније, већ је био у Суботици, чврсто решен да сагради авион. Још на путу кући, планирао је како ће да изгледа. Пријатељ Делфос, који је у Келну израђивао моторе, по Анзанијевој лиценци, обећао је, ако успе у својој замисли, да ће му уступити један мотор.
Код куће, скривен од очију јавности и честих злурадих коментара својих суграђана, са тајном коју је поверио само својој супрузи, почео је припреме. Разрађивао је планове и разматрао какав му је материјал потребан. Потом је купио дрвену грађу, даске и летве од чамовине и у оближњој столарској фабрици их изрезао на потребне димензије. Већину металних делова израдио је сам од лима, једино је затезаче наручио из иностранства... Тако је јула 1909. почео изградњу авиона "Сарић бр. 1". Са тавана куће породице Сарић, у садашњој улици Отона Жупанчича број 24, уз звуке тестере и чекића, идеја је добијала своје обличје.
 Авион, који је градио, био је једнокрилац распона 8,5 метара. Поред недовољно чврсте ремењаче, главну чврстину крилу давале су челичне жице које су биле скупљене у две пирамиде, постављене изнад и испод трупа. Како му се Блериоов систем управљања помоћу кривљења крајева крила није допадао, Сарић проналази друго решење и на крајевима крила поставља елероне, причврстивши их шаркама за крила. Труп, дужине 7,5 метара, представљао је дрвену решетку учвршћену оковима и жицама. Стајни трап, по узору на авион Блерио XI, завршавао се точковима које је скинуо са свог теретног бицикла и уградио на свој нови летећи изум. Део посла био је окончан када је опремио пилотску кабину и у њу уградио ручицу за гас и плетену баштенску столицу која је замењивала пилотско седиште! Већ у октобру те1909, била је завршена елиса, а почетком децембра стигао је обећани Анзани мотор од 25КС. Одмах га је намонтирао и пробао.
Почетком 1910. авион је био потпуно завршен. Једини сведоци његовог великог успеха, била су два столара и супруга Ирена, животни ослонац нашег првог авијатичара,најискренија узданица и главни помоћник.
У мају 1910. на коњичком тркалишту почео је да гради бараку у коју би летелица била смештена. Кредит је добио од једне дрваре, а уз помоћ чувара тркалишта направио је хангар у облику слова Т. Уследило је прво појављивање чудесне справе у јавности! Наиме, на наговор пријатеља, средином јуна, Сарић је авион пренео у хол тадашњег хотела "Пешта", касније Суботичко позориште, где је остао изложен неколико дана. И у том тренутку вео са тајне је подигнут. Велики број Суботичана похрлио је ка хотелу, у нади да ће баш они бити први сведоци новог чуда њиховог града... али и даље је владала неверица... мистерија летења и страх од непознатог била је више него присутна.
Први летови
 Када је авион размонтирао, превезао га је на сопственим точковима до хангара на тркалишту, места са кога ће први пут и полетети. Историјски дан се примакао. Коначно, у рану зору топлог јунског јутра 1910. зачуо се продоран звук мотора. Сео је у своју баштенску столицу и прво направио неколико рулања преко дугачке ледине, па се одлучио на полетање. Залетео се, повукао палицу ка себи и одлепио се од земље! У том трену рођен је наш први пилот! Следећих дана, свакодневно је одлазио на тркалиште и самостално учио пилотажу, из дана у дан постајући све бољи и спретнији пилот.Када је постао сигуран у себе, одлучио је да направи свој први заокрет. Међутим, у одлучујућем тренутку, погрешна команда одвела га је на нежељену страну, авион се занео и закачио крошње високих јабланова на ивици ледине. Сарић се није најбоље снашао и авион је ударио у земљу. Срећом, мала брзина и висина на којој се налазио допринели су да из ове незгоде пилот изађе неповређен.
Истог дана поправио је мања оштећења на авиону и наставио са пробним летовима. Одлазио је на летелиште рано ујутру и правио летове са једног на други крај пољане, летећи на висини од око 20 метара и дужини од око 1000 метара.
Када би дошао до краја ледине, окретао би авион и враћао се назад, слетајући крај хангара. Крајем јула доживео је још једну незгоду. У лету му је услед недостатка бензина стао мотор и пао је у велику бару, што је донекле ублажило пад. Поново је срећа била на његовој страни и Сарић остаје неповређен. Али у том тренутку постаје му сасвим јасно даје постојећи мотор сувише слаб за његов авион. За набавку снажнијег мотора било је потребно много новца, који није могао да издвоји из својих скромних примања рачуновође.Пријатељ Делфис му је обећао јачи мотор, али како тај мотор није стизао Сарић је одлучио да сам сагради нови. Направио је нацрте и био спреман да се упусти у нову конструкторску авантуру.
Јавни лет
 Ипак, у јесен 1910, добио је нови, јачи мотор и Сарић је био спреман да суграђанима, јавно, покаже своје умеће, конструкторско достигнуће и пилотску вештину. Са члановима спортског клуба договорио се да приреди јавни лет! И већ почетком октобра, на улицама Суботице осванули су мало необични плакати који су најављивали да ће Сарић Иван, суботички авијатичар, 16. октобра полетети и извршити више летова на свом моноплану. Приредба ће се одржати на коњском тркалишту. Преко 1000 плаката најавило је први аеромитинг на Балкану!
Тог недељног поподнева, трибине на тркалишту биле су пуне света. Народ се, попут реке, сливао на место догађаја ишчекујући сензацију. Сам Сарић је, касније причао: – На тај лет изашла је сва интелигенција града на челу са највишим представницима војних и грађанских власти. Листови из Будимпеште послали су своје нарочите дописнике, па чак иони из Беча... Била је маса света. Био је то велики догађај за Суботицу, па и за мене.
Око 7.000 људи се тога дана, око 15 часова, сакупило на тркалишту. Пуне трибине, железнички насип, кровови оближње фабрике... У таквој атмосфери, набијеној очекивањима,са помешаним осећањима среће, страха, наде, чекало се полетање авиона. На несрећу, дувао је јак ветар, али упркос томе, Сарић није желео да одложи наступ и разочара присутне. Уз бурно клицање, он је полетео!
Подигао се на висину од 20 метара и облетео круг око тркалишта. Публика је остала нема. Када се лет завршавао и авион почео да слеће, опет га је задесила невоља. Пукао је цилиндар и дим из мотора замаглио му је лице. И опет, као и два пута раније, пратила га је срећа. Безбедно је слетео, а одушевљена маса понела га је до трибина где му је председник општине у знак признања преко раменa обавио црвену ленту.
 – Осећај да сам победио ваздух, да сам над највишом кућом у Суботици, да ћу с временом стићи још више под облаке... то су осећаји који се не могу изразити. То само једном човек осећа у животу... годинама касније причао је Иван Сарић, сећајући се овог дана. Овим подухватом досегао је врхунац своје упорности и стваралаштва, а истовремено и храбрости.
Био је то крај једне, али и почетак нове епизоде. Сарић је одлучно кренуо даље, са намером да иде и још више.
Наиме, незадовољан малим могућностима авиона "Сарић бр.1", свестан да може боље, јаче и брже, учинио је још један искорак. Свој конструкторски дух током 1911. усмерио је ка "новим крилима", авиону којем је дао име "Сарић бр. 2’’ .Током 1911. на овом авиону је обављао пробне летове. Прилике уочи Првог светског рата прекинуле су рад на новом авиону и мотору. Иван Сарић је мобилисан и у фабрици авиона у Фишемеду радио је као контролор градње. Још током трајања рата, 1917, покушао је да још једну своју идеју спроведе у дело. Невероватан ум, овога пута је изнедрио модел хеликоптера, на коме је уградио мотор и који је из његове руке полетео!
По завршетку рата, вратио се у Суботицу. Схвативши даје авион постао убојито оружје и да је невино време пионира авијације на заласку, као и многи други њему слични, повукао се из херојске епохе ваздухопловства. Свестан да га је време превазишло и да је његовом летењу дошао крај, враћа се мотоциклизму и аутомобилизму, којима остаје веран до последњих дана свог живота. Његово последње учешће у спортској манифестацији забележено је 1965. када му је као најстаријем учеснику "Првог седмојулског релија" уручен пехар.
Наредне године, у деведесетој години бурног живота, након кратке болести умро је у својој кући у Суботици, у улици Отона Жупанчича број 24, у кући која и данас чува дух времена Суботице са почетка двадесетог века.
Сведочанство о животу, лику и делу првог авијатичара данашње Србије чува се у Музеју ваздухопловства у Београду. Када крочите на поставку Музеја, поглед се неминовно зауставља на првом авиону који је летео над нашим небом, авиону "Сарић број 1".
|
Фудбалер и бициклиста
Са фудбалом се упознао боравећи у Бечу лета 1899.Одушевљен тада мало познатом игром, доноси фудбалску лопту у Суботицу и упознаје своје суграђане са новим спортом. Његовом иницијативом основан је фудбалски клуб "Бачка", први у Суботици и Војводини. У тиму, Сарић је био лево крило и први го на утакмици против мађарског најбољег тима Ференцварош постигао је управо он. Ову прву победу дуго је памтио, писао и причао о њој.
Као познати бициклиста, такмичио се и побеђивао на многим тркама широм Европе. Први пут је као тркач наступио у Печују септембра месеца 1896. године. Као бициклиста освојио је више од 50 првих, других и трећих места. Побеђивао је на тркама у Мађарској, Аустрији, а јула месеца 1900. постао је бициклистички првак Србије! Тада је у Београду, на Топчидеру освојио два прва места, у тркама на 1000 м и 25 км.
Том приликом суботички фудбалери су, под вођством Ивана Сарића, у Топчидеру приредили и фудбалску игру. Неки кажу – прву утакмицу која је одиграна по свим тадашњим фудбалским правилима у Србији! | |
