Мада су експонати о балонарству у Музеју ваздухопловства оскудни, подаци о томе како су балони дошли до Срба и Србије, до којих је у својим истраживањима последњих година дошао г. Чедомир Јанић, оснивач и први директор ове институције, све су бројнији и интересантнији.
Да се подсетимо: У Анонeу, близу Лиона, у Француској, 5. јуни 1783. године, Браћа Јозеф и Етјен Монголфије први су у ваздух пустили балон сачињен од папира, испуњен топлим ваздухом добијеним сагоревањем сламе и вуне. Балон је достигао висину од 300 метара и превалио раздаљину од 1.500 метара. У септембру исте године, браћа Монголфије су, у Паризу, пред краљем Лујем XVI и краљицом Маријом Антоанетом, демонстрирала лет много већег, сада и украшеног балона који је у корпи носио три путника: овна, петла и патка. Већ 21. новембра, са краљевом дозволом да у балону може полетети и човек, узлетели су и први путници: добровољац Пилатр де Розије, доктор наука и кустос Париског музеја и Маркиз од Арланда. Прелетевши Париз, балон се спустио на десет километара од града. Лет је трајао 25 минута.
Доситеј Обрадовић и балони
Исте године када су први балони полетели у Француској, за њих се заинтересовао и познати српски просветитељ и Европејац Доситеј Обрадовић који је крајем 1783. и почетком 1784. боравио у немачком граду Лајпцигу, где је слушао предавања из физике и истовремено припремао своју прву књигу "Совјети здраваго разума". Одушевљен балонима као великим достигнућима људског ума, Доситеј је марта 1784. донео одлуку да отпутује у Париз, и сам види те чудесне летеће справе које су звали аеростатима. О томе је и писао у свом аутобиографском делу "Живот и прикљученија" објављеном у Лајпигу током 1784. године. "Било ми је негде у торби јошт око педест дуката – каже Доситеј – но ове сам рад био заштедети, да шњима идуће јесени у Париз пођем, да се тога чуда нагледам: како Французи, као и остали људи, баз перја, ипак као виле по ваздуху лете." Ову своју замисао Доситеј је и остварио почетком августа 1784. када је стигао у Париз, у коме је сигурно видео балоне који су у време његовог боравка летели у француској престоници.
Доситејев следбеник, Атанасије Стојковић, доктор природних наука са немачког универзитета у Гетингену, у Будиму је објавио од 1801. до 1803. у три тома, први уџбеник физике на српском језику, који је истовремено представљао и прво систематизовано дело о природним наукама у Срба. Дело носи назив "Фисика, простим језиком списана за род Славјано-Сербскиј", има близу 1.000 страница текста и цртежа, а обрађује поред физике у савременом значењу, и избор тадашњих знања из хемије, минералогије, географије и астрономије.
У другом тому ове значајне књиге, објављеном 1802, на крају поглавља о ваздуху и гасовима, Стојковић је посебан одељак од седам страница, који у ствари представља читав омањи трактат, посветио "дивним машинама посредством којих се ми у ваздух дизати, и по ваздуху лешћети можемо". Да би означио саму справу, осмислио је термин "шар аеростатически" који је представљао комбинацију руске речи "шар" (лопта), и тада највише коришћеног француског термина аеростатика, којом се означавао лет справа лакших од ваздуха. На неколико места у тексту, Стојковић за "справу" користи и реч балон, која ће у српском језику бити коначно прихваћена и усвојена тек крајем 19. и почетком 20. века.
Најстарији познати писани текст на тему ваздухопловства у српској периодици, објављен у Србији, јесте "Шетња по облацима", познатог научника и публицисте Ђорђа Станојевића, објављен у часопису "Отаџбина", у Београду, 1883. године, тачно 100 година након првог лета балона. Идуће године ови су текстови обједињени и објављени у посебној књизи под истим називом. Све се ово дешавало непосредно након преузимања Београда од Турака (1867. године) и стицања пуне самосталности и суверености Србије на целој њеној територији. Текст је важан не само због тога што се из њега јасно види да је Србија тог времена покушавала да ухвати корак са савременим светским токовима већ и због темељитог, на научним чињеницама приказаног лета балона.
Први балони изнад Београда
Према недовољно поузданим подацима први балон са људском посадом полетео је изнад Београда десетак година пре него што је г. Станојевић објавио "Шетњу по облацима”, октобра 1873. године. Приредбу је организовао француски балониста Никола Беде. Балон је полетео са Теразија, надлетео је град, и на опште одушевљење грађана, који су коначно имали прилику да виде ту летећу справу, спустио се у предграђе Сењак. Према другом извору, балониста артиста је летео изнад Калемегдана и испод балона вежбао на циркуском трапезу. Према листу "Одјек" из августа 1885. године, Беде је опет свратио у Београд, на свом путу са пештанске изложбе, па је 18. августа приредио летење код Вајфертове пиваре.
Иначе, крајем 19. века летење балонима је у Европи постала нова грана спортског надметања. Овим скупим спортом бавили су се само богати људи, авантуристичког духа, спремни да се суоче са бројним опасностима летења у непознатој и стално променљивој атмосфери, као и искушењима слетања у различитим крајевима и земљама. Ови ваздухопловни ентузијасти авантуристи били су окупљени у ваздухопловним друштвима, а најзначајније такмичарске дисциплине састојале се у што дужим прелетима, који су у појединим случајевима били дуги и више од 1.000 километара, као и у што дужем трајању лета. Летови су се често завршавали удесима, што је пленило пажњу јавности, па су и новине у Србији и Војводини често писале о летовима балониста и њиховим судбинама. Први летови спортских балониста на територији данашње Србије забележени су још осамдесетих година 19. века, када је неколико балона, који су полетали у Аустрији, слетело у Бачкој и Банату.
Тако су, почетком маја 1899. године, два аустроугарска официра, Оскар Илмор и Јулије Јелинек планирала да балоном прелете растојање између Беча и Београда, што је представљало посебну спортску дисциплину у летењу балонима, називану лет до унапред одређеног циља. О овој намери аустријских балониста обавештени су штампа и српска погранична полиција. Ветар је, међутим, балонисте у путу одвукао сувише према истоку, тако да су били принуђени да се приземе источно од Панчева, око педесет километара од циља.
Балон "Србија"
Фебруара 1901. године српско Министранство војно послало је инжењеријског капетана Косту Милетића на школовање у Ваздухопловно-техничку школу крај Петрограда, у Русију, где је до новембра 1902. савладао управљање слободним и везаним балонима. Школовање је крунисао учешћем на великим маневрима руске војске, септембра 1902. године, када је у балону прелетео сто осамдесет километара, постигавши висину од 1.100 метара.
Милетић се вратио у Србију, али је прошло још доста времена док нису стекли услови да војска набави прве балоне. Након избијања тзв. Анексионе кризе, 1908–1909. године, која је избила због припајања Босне и Херцеговине Аустроугарској монархији. Тек тада је донета одлука да Србија што пре мора да ојача и модернизује своју војску, како би могли што ефикасније да се одупру претњама које су долазиле са севера. Поред осталог у Аугзбургу, у Немачкој, у фабрици Аугуста Ридингера наручена су два балона и потребна кола, са боцама, за чување и превоз водоника којим су балони пуњени. У Швајцарској је наручена станица за производњу водоника, а у Русији пољски чекрк за подизање и спуштање везаног балона. Балони и станица за производњу водоника испоручени су крајем 1909. године, а следеће године пристигла су гасна кола и чекрк.
Балон за слободни лет, назван је "Србија", а други балон, типа "Парсифал", који је приликом извиђања био везан уз земљу, добио је име "Босна и Херцеговина". Балони и остали материјал је смештен у магацине Министарства војног у Београду. Балонско одељење је формирано пред сам почетак Другог балканског рата, 1913. године.
"Политика", 11. април 1909. год
Број: 1879, стр: 3
Српски балон
Једна карта са првог српског балона "Србија"
Јуче је наше уредништво добило једну врло занимљиву поштанску карту из Немачке: прву карту са првог српског балона.
Та карта, бачена је из балона свакако над Аугзбургом: прва страна јој је као и код обичних карата одређена само за адресу али при дну стоји крупним словима наштампана, на немачком и француском језику, ова примедба:
НЗ: - Онај, ко нађе ову карту, најучитивије се моли, да је преда на пошту. Поштарина се надокнађује.
 Јатов балон
Први српски, а уједно и југословенски, спортски балон био је Јатов топловаздушни балон вива-77 спорт. Овај балон, запремином 2.190 м3, произведен октобра 1987. године у америчкој фирми Cameron Balloons inc., од јануара 1991. године био је у поседу Аероклуба Јата. Јуна 1991. године добио је пловидбену дозволу са регистарском ознаком YU-AOE.
Одмах након регистрације почела је обука прве посаде: пилот Миломир Стошковић, балон мајстор Петар Касунић, оператори уста балона Мира Паскота и Душица Петровић и оператор врха балона Недељко Тодоровић, сви чланови Секције за ваздухоплове лакше од ваздуха Аероклуба ЈАТ.
Последњи лет балон је извршио септембра 2004. године на прослави стогодишњице Политике. По истеку ресурса балон је предат Музеју ваздухопловства са свом опремом и документима. | |
