Један од најзнаменитијих савремених америчких песника, добитник међу осталим и престижне Пулицерове награде, Чарлс Симић, боравио је протеклог месеца у Београду као гост српског Пен центра, Културног центра Београда и Америчке амбасаде.
Текст: Mila Milosavljević
Фотографије: Milan Melka |
|
Повод за долазак Чарлса Симића, после двадесет пет година одсуствовања из свог родног града био је излазак из штампе његових двеју најновијих књига, књиге есеја "Застрашујући рај" и збирке поезије "И ђаво је песник" (обе књиге превела је Весна Рогановић). Симићев долазак је заправо била увертира за Међународни сајам књига у Београду, највећу манифестацију у част књиге.
Родни град Београд Чарлс Симић је са породицом напустио непосредно после Другог светског рата. Симићеви су се најпре настанили у Паризу, где је млади Чарлс као гимназијалац заволео поезију читајући француске класике. Нарочито је снажан утисак на њега тих година оставила поезија Артира Рембоа. Потом је уследио одлазак у Америку. Песник се сећа да су прве године биле веома тешке. Дању је радио на разноразним пословима да би ноћу похађао предавања на универзитету. Узгред, усамљенички живот младог емигранта и у неку руку језичка баријера на велика су га врата увеле у свет књиге. |
 | |
Господине Симићу, каквим памтите прве године у емиграцији?
– Много сам читао. Америчке су библиотеке биле тако добро снабдевене, а формалности око добијања књига било је јако мало, тако да сам умео и по неколико пута недељно да одем до библиотеке и снабдем се великим бројем књига. Књиге сте могли да носите кући, било да је у питању нека вредна енциклопедија или белетристика. Тих првих година у Америци сам много, много читао.
Кад сте одлучили да се посветите поезији? Шта је заправо у вама пробудило песника?
– Једно сам време био убеђен да ћу постати сликар. Сликао сам доста дуго, негде до своје тридесете године. Звучаће као шала – а није – да сам одлуку да постанем песник донео оног тренутка кад сам схватио да су се најлепше девојке окупљале око мојих вршњака из школе и окружења који су се декларисали као песници. Рекао сам себи да и ја то могу и почео сам да пишем песме. Ишло је, међутим, веома тешко. Писао сам и бацао своје песме које ми се никако нису допадале. Ипак, десило се да су у једном америчком књижевном листу објавили једну моју песму, што ме је охрабрило. Онда је изненада моје песничке амбиције прекинула војска. Испред мене је било много војничких дана у Европи, што сам опет искористио за читање. Читао сам различите књиге, а понајвише поезију. У касарни сам, заправо, и сазрео као песник. У једном часу сам схватио да ништа што сам до тада писао није добро, те сам затражио од брата да ми пошаље све моје бележнице. Кад је пошта стигла све сам те стихове бацио у смеће и почео испочетка поткован величинама светске поезије, од античке Грчке па до мојих савременика. |
| Чарлс Симић рођен је у Београду, 9. маја 1938. године као први син Ђорђа и Јелене (Матијевић) Симић. Пред крај Другог светског рата његов отац, инжењер, напустио је земљу и захваљујући пословним везама са америчком компанијом у којој је радио пре рата, успео да оде у Америку. Супруга и његова два сина успели су да емигрирају 1953. године за Француску и после годину дана чекања на усељење, придружили су му се у САД. Породица је најпре живела у Њујорку, а затим у Чикагу, где је Чарлс Симић похађао гимназију Оук Парк, у коју је некад ишао и Ернест Хемингвеј. Кад је матурирао, радио је разне привремене послове у чикашком листу "Сан тајмс". Вратио се у Њујорк 1958. године, дању је радио, разносио пакете, био продавац кошуља, књижар, молер, благајник, да би ноћу могао да учи. У то време писао је и прве песме и објављивао их у књижевним часописима. Убрзо после војске одслужене у Немачкој и Француској, по повратку у Њујорк, оженио се 1964. године модном дизајнерком Хелен Дабин, да би 1967. године дипломирао на Њујоршком универзитету. Недуго затим издавачка кућа Кајак објављује и његову прву збирку песама (1968). У међувремену радио је као помоћник уредника у фотографском магазину и објавио другу књигу песама. Од 1970. до 1973. предавао је на Калифорнијском државном колеџу, а потом енглеску књижевност на Универзитету Њу Хемпшир, све до маја 2004. када се пензионисао. Живи у Стафорду (Њу Хемпшир). | |
Рекли сте да се осећате као Американац. У којој је мери Америка утицала на ваше стваралаштво, а у којој мери у њој има удела српских песника?
– Тачно је да се осећам као Американац, јер ја у Америци живим пуне педесет три године. Моја деца су Американци, моји пријатељи такође. Природно је стога да и моја поезија буде инспирисана тамошњим импресијама. Када су у питању српски песници, највећи утицај на моје стваралаштво има легендарни Васко Попа. Иначе, Попа је у Америци веома познат песник. Што се савремених српских поета тиче, дивим се поезији Новице Тадића, а волим и песме Радмиле Лазић, за коју се овде такође зна.
Какав утицај има политика на вас као песника?
– Политика је једна неминовност. Има песника који апсолутно на политици граде своје стваралаштво. Мене политика инспирише јер је у потпуности одредила мој животни пут. Моју кућу у улици Мајке Јевросиме у центру Београда рушили су бомбардери Хитлерове Немачке, затим савезници. Зато сам и отишао из Београда, због политике. Но, то не значи да песник мора да има јасан политички став. |
|
Библиографија
До данас Чарлс Симић је објавио више од шездесет књига поезије и есеја. Најзначајније збирке су му "Харонова космологија", "Свет не завршава: песме у прози", за коју је 1990. године добио престижну Пулицерову награду, затим "Шетња с црном мачком", "Венчање у паклу". Добитник је две награде ПЕН-центра за превођење српске поезије на енглески и више пута је био номинован за америчку Националну књижевну награду. Осим осталих, добио је и награде "Едгар Алан По", награду Америчке академије, Грифинову награду, најугледнију канадску награду за поезију, низ стипендија које се додељују писцима у САД. Поред поезије, Чарлс Симић је и аутор бројних есејистичких књига и стални је критичар "Њујоршке кјижевне ревије". Овај аутор постигао је велике успехе и на пољу преводилаштва. За бројне преводе дела француских, енглеских, српских, македонских и словеначких песника добио је више награда и признања.
| |
Годинама сте на универзитету предавали креативно писање. Како изгледају ваша предавања и да ли је писање поезије нешто што може да се савлада у школи?
– Инспирација се не учи. Таленат такође. Ако не постоји нешто што те покреће, што те надахњује, нема ни поезије. И наче, на моје радионице креативног писања долазе студенти са којима претходно поразговарам, одаберем их из групе младих људи који желе да постану песници. Онима који немају талента то отворено кажем. На мојим часовима студенти отворено разговарају, критикују стваралаштво својих колега, хвале једни друге. Ипак, онима који успешно окончају школу не гарантујем песничку афирмацију. Од много тога зависи хоће ли неко од њих објавити своју књигу и постати признат песник.
Свесно сте одабрали поезију, иако је ту читалачки аудиторијум умногоме мањи него кад је у питању проза?
– То на глобалном плану јесте тачно, али с друге стране они који воле поезију много су вернији као читаоци. У Америци знају за мене и моју поезију јер су моје песме заступљене у уџбеницима и уче их ђаци у америчким школама. Тако да и поред релативно малих тиража поезије у односу на прозу – у питању је тираж од петнаестак хиљада примерака – људи знају за мене и моје стваралаштво. | |
|
