|
Учени Грк Приск путовао је у 5. веку са Византинцима из Цариграда у Панонију у посланство код Хуна. Он у свом дневнику описује гозбу код Атиле Бича Божјег и спомиње јело које има везе са паприком! "Сто је био прекривен сребрним посуђем препуним дивљачи и другог меса, а нарочито је било много различитих паприкаша!"... Да ли је паприкаш био зачињен паприком какву ми знамо, или је у питању врста бибера, није сасвим јасно.
Паприку људи користе у исхрани већ више од пет стотина година. Сматра се да јој је прадомовина јужни Мексико и тропска Америка. Гајили су је народи Инка, Астека и Маја. Неки научници су опет мишљења да је паприка пореклом из Африке. На Старом континенту се о овој биљци први пут говори у једном писму хуманисте Петера Мартина 1493. године, у којем саопштава "да је Кристифор Коломбо донео из Америке две врсте паприке". У Шпанији и Португалији прво је гајена као украсна биљка, а потом је пренета у Француску и Италију. На Балкан је вероватно донета преко Турске, јер су овде паприку у почетку звали "турски бибер". Код европских народа брзо је прихваћена, јер се веровалo да је лековита. У доба када су харале страшне епидемије, узимали су је као замену за источњачке ароматичне траве, које су биле скупе као суво злато. У познатом "Линцбауеровом кодексу" пише да "Срби у јужној Угарској не пате од ’вампиризма’, не нападају их вампири, јер у своја јела стављају црвени турски бибер – паприку"!...
 Зачинска паприка или алева, гаји се у Србији на око две хиљаде хектара. Од тога 90 одсто у северном Банату и Бачкој. Просечан род по хектару је око осам тона. На простору Потисја, од Сегедина, преко Баната, све до Темишвара, протеже се слатинаста греда ширине педесетак километара са највише сунчаних дана и најмање падавина у централном делу Европе. То су горњобанатске пустаре обрасле ниским степским растињем. На ораницама те греде људи су у прошлости сејали старе сорте пшенице која је била најбољег квалитета у Европи. Није рађало много, али је зрно било црвено, тврдо и цаклило се као бисер. Брашно од тог жита куповали су трговци страних земаља, мешали га са својим да би му побољшали квалитет. Тршћански трговци су га узимали за италијанске макароне, Беч и Пештаза колаче и најфинија пецива у својим господским посластичарницама. Захваљујући обиљу сунца, на тој слатинастој греди успева црвена зачинска паприка, којој у Европи нема премца. Поред паприке на овом земљишту успева црни лук и друго поврће изузетне каквоће, као и лековито и ароматично биље – мента, морач, камилица са највише азуланата... Због обиља сунца у околини Новог Кнежевца у прошлости су покушавали да гаје чак и пиринач! Један мудрац је рекао да "пиринач може да успева само тамо где човек на тлу може да преспава три летње ноћи потпуно наг". Постоје подаци да је за турског земана један Италијан у Банату гајио пиринач...
 – Нису сасвим случајно на слатинастој греди изникле фабрике и погони за прераду поврћа у Новом Кнежевцу, Молу, Хоргошу, Кикинди, Бечеју... У Макову у Мађарској подигли су споменик луку, а Кнежевац има споменик у славу алеве паприке, који је урадио вајар Сава Халугин – каже Миле Клепић, директор новокнежевачке "Алеве", који о зачинској паприци зна много. – Није лук из Египта или Индије, на пример, оно што и лук из Ђале, Врбице или Црне Баре... "Паприкарске" европске земље су јужна Мађарска, Шпанија, Македонија, Грчка, Бугарска, Израел... Немачка, Енглеска и неке друге земље, немају алеву зачинску паприку, и ту је наша шанса. Као што су некада средњоевропске земље куповале банатску "пшеницу са слатина" да би побољшале своје брашно, тако данас од нас купују зачинску алеву да побољшају квалитет и боју паприке увезене из Шпаније, Израела и јужноамеричких земаља... Због јаког сунца шпанска зачинска паприка је тамносмеђе боје. Слично је и у Африци и Јужној Америци. Наша паприка је јарко црвене боје. Севернобанатска слатинаста земља са својим својствима и сунце дају црни лук и алеву паприку најбољег квалитета, чак и у светским размерама! То су утврдили мађарски стручњаци за паприку и црни лук стогодишњим испитивањем.
 Већ два века људи севернобанатских места Новог Кнежевца, Ђале, Крстура, Банатског Аранђелова, Сигета, Црне Баре, Мокрина, Јазова, Сајана, Врбице, Санада, Подлокања, Мајдана, Рабеа – баве се производњом зачинске или алеве паприке, црног и белог лука, мака, и другог поврћа. У неким од тих села – Врбици, Банатском Аранђелову, или Мајдану, на пример, још увек се могу видети старе куће од набијене земље, са забатима од зракасто постављених дасака, на којима је симболично изрезбарено Сунце. Људи овог поднебља су на тај начин, као древни пагани, изражавали захвалност овом астралном телу, јер је оно током године нештедимице просипало зраке на њихове њиве са паприком, луком, маком, першуном и другим зеленишом. Ретко где још могу да се виде овакви трагови сеоског неимарства јозефијанског доба...
– Поред тога што је постала незаменљив зачин, алева паприка је и лек. Она има вишеструко благотворно дејство. Како каже наука, "иде од пријатељства са здрављем, до лепоте духа и тела". Садржи пет пута више витамина Ц него лимун! Помаже варење, антиоксидант је, чисти тело од слободних радикала. Спречава атеросклерозу, одстрањује холестерол из крви, потпомаже отклањању могућности инфаркта, можданог удара и кардиоваскуларних болести. Захваљујући ПП витамину, шири крвне судове. Према научним истраживањима, капсаицин (љутина) доводи "да ћелије тумора чине самоубиство". У новије време наука, такође, сматра да капсаицин делује и као афродизијак... Ово је навела и нутрициониста професор др Јагода Јорга, велики стручњак за здраву исхрану, на једном од округлих столова у "Алеви" посвећених зачинској паприци – изнео је Миле Клепић.
 У Новом Кнежевцу, центру паприкарства, боравили смо у време бербе зачинске паприке. Мора да је овај градић на обали Тисе пре једног и по века, кад је паприкарство узимало маха, личио на племићка гнезда из руске литературе. Под занимљивим околностима, на том малом простору тада се било стекло пола туцета богатих и утицајних породица са спахијским, грофовским и баронским титулама. Ђурковић-Сервијски, Малдегам, Шулпе, Фајлич, Миоков, Талијан. Градили су летњиковце, каштеле и курије, подизали паркове са егзотичном флором, али су подстицали и развој повртарства и паприкарства.
Сад су улицама промицали трактори и приколице натоварене црвеним паприкама. То су паприкари хитали према "Алеви". У пространом дворишту ове фабрике, као да је неко раширио црвени дебели тепих за дочек високих гостију! Двориште је заправо било прекривено тонама и тонама паприке, која се сушила на сунцу. Нигде толико боје, зачина, лека и витамина Ц на једном месту! Огромно црвено море... |
