|
Одвајкада су непрегледни вршачки виноградарски предели били инспирација песника, романсијера, сликара и других уметничких душа, али и обичног човека који, кад једном овамо дође, увек се враћа. Довољно је да се једном зађе међу чокоте и да се опије мирисима, тишином и лепотом која никога не оставља равнодушним. Посебно смирује савременог човека који јури на све стране, а овде једноставно мора да застане и обрати пажњу на окружење.
Преко 1.750 хектара плантажа винограда, идеална географска ширина (45 степени), највећи подрум вина у Средњој Европи, дају печат овом крају као изразито виноградарском. На великој светској изложби, која је приређена у Бечу 1873. године, појавило се 37 вршачких виноградара са 227 експоната.
Овде сви имају своје винограде, подруме где свако има своје скривено благо – вино, свако је робна марка за себе и свако има своју причу којом дочекује госте. Овде се не може свратити, овде се долази да би се уживало, опустило и релаксирало, а пре свега забавило. Треба се препустити гостољубивим домаћинима који ће вам сваки тренутак учинити забавним и незаборавним. Послушајте њихов савет и не журите, имали сте се рашта задржати. У Гудурици ћете седети у ресторану – бурету, за столом – буретом, на столици – бурету, дегустирати вина уз коцкице качкаваља и хлеба; у Великом Средишту у подруму "Крстов", поред дегустације вина, бићете у прилици да пробате парчиће меса од "мангулице" (која се поново гаји у овом крају) и да се надмећете за титулу витеза или милоснице вина и тако редом. Проверено, од свих ових дегустација нећете се напити, али ћете божански уживати.
Из историје вршачког виногорја ваља поменути да се први виногради у овом подручју помињу још половином првог века. Године 1494. на двору угарског краља Владислава Другог, за аков вина из вршачког виногорја плаћено је 10,5 златних форинти. Турски путописац Евлија Челебија 1660. и 1664. године у својим путописима описује Вршац и винограде на брегу, у којима рађа румено, укусно и слатко грожђе.
Као интересантан податак треба издвојити прву изложбу вина у Вршцу, одржану 1857. године у кафани "Код два кључа", што су уједно биле и квалификације за изложбу у Бечу те исте године, кад су вршачка вина први пут излагана и кад су награђена сребрном медаљом.
"Вршачка берба грожђа" најстарија је оваква манифестација у нашој земљи, а исходиште јој је у давној прошлости, јер се винова лоза овде узгаја од времена Дачана и Римљана па до наших дана. Вршачка берба се програмски прилагођавала времену и новим токовима друштва. Многе новине су унете, али је сачувана племенита традиција у многим облицима богатог програма. Тако се из године у годину понавља колор-плакат, репродукција слике нашег славног реалисте Паје Јовановића, а то је "Берба", централни део његовог чувеног Триптиха (слика је настала пре сто година). Остала је маскота "Бербе", легендарни лик симболичког имена и презимена – Винко Лозић – кога је обликовао наш велики писац Јован Стерија Поповић, а који је, кажу, директан потомак бога Бахуса. Он је прва личност и командант тродневне параде и свечаности, јер му градоначелник предаје кључеве града за ову прилику.
Као сталне тачке у програму "Бербе" налазе се: наградна игра "Грожђе из авиона", значајна пригодна изложба грожђа, воћа и вина, бициклистички караван "У походе виноградима", смотра фијакера, Дечји маскенбал и веома богат културно-уметнички и забавни програм, као и низ спортских такмичења. Саобраћај и снабдевање и други пратећи облици у целости су прилагођени потребама и жељама гостију. Вршац је давно добио гасну мрежу па се сваке године на велики плинским роштиљима пече месо, а нарочито кобасице, а кад дође недеља, и во на ражњу.
На отварању "Бербе" увек учествују познати естрадни уметници, а редовно се врши и избор лепотице "Бербе". И даље су атракција лепе девојке које босим ногама муљају грожђе, и деца, мусава од слатких плодова. Атмосфера је весела, опуштена, занимљива и забавна, увек има од свега помало и за сваког понешто. "Берба" је трајно обележје града Вршца. Није ни чудо, после мукотрпног вишегодишњег рада и стрепњи, дошла је на ред берба. Та атмосфера задовољства огледа се свуда унаоколо и преноси многобројним посетиоцима.
Вршац тих дана има шта да покаже својим гостима, од прелепог града и његових знаменитости, до културног наслеђа, квалитетних хотелских услуга и гостољубивости домаћина. Најпаметније је доћи у Вршац на дуже, барем на викенд. Има где да се одседне, од хотела са пет звездица до приватног смештаја. За преподневну кафу, треба сести у један од многобројних кафића на градском тргу, а послеподне треба прошетати Градским парком или погледати неку од утакмица у хали "Миленијум". Ако желите добро да вечерате, пробајте специјалитете у ресторану "М" или у пивници "Шампион", а ако желите да удишете чист планински ваздух, седите на терасу ресторана "Црвени крст" на Вршачком брду, а у ресторану "Салаш", пробајте банатске специјалитете врхунских кувара. У пицерији "Мастерс" можете сами припремати пицу или гледати како се припрема по вашем рецепту. У ресторану "Икар" можете ручати с пилотима, а касније и полетети са њима и разгледати панораму града. Вршац чудесно изгледа из ваздуха. А ако се плашите летења, довољно је да изађете на терасу хотела "Вила брег" и имаћете поглед на Вршац као на длану. Не пропустите ни "Слатку кућу" на Градском тргу, познату Вршачку "Бомбоњеру". И тако, речју, не пропустите Вршац и вршачку "Бербу грожђа". | 
