Скупоцена римска шкриња

Уписом у Унескову листу светске баштине, царска палата у Гамзиграду, коју је подигао император Галерије крајем трећег и почетком четвртог века, постала је значајна за читаво човечанство.

Текст: Споменка Јелић Медаковић
Фотографије: Раша Милојевић

Феликс Ромулијана, касноантички локалитет у Гамзиграду, прво је археолошко налазиште у Србији које се, од 29. јуна 2007. године, налази на Листи светске културне и природне баштине Унеска. Иако је Конвенција о заштити светске културне и природне баштине усвојена на Генералној конференцији Унеска 16. новембра 1972. године, а академик Драгослав Срејовић од 1970. године водио радове на ископавању овог локалитета, верујући од самог почетка да је то некада била римска царска палата, тек када је имао материјалне доказе, кренуо је са кампањом да се Феликс Ромулијана уврсти у светски значајна добра. Нажалост, прерана смрт академика Срејовића (1996) прекинула је ту борбу. Наставили су је његови следбеници.

А међу најватренијим борцима био је археолог Бора Димитријевић, директор Народног музеја у Зајечару, у којем се налазе многе драгоцености пронађене на том локалитету.

– Упис царске палате Ромулијана, најочуванијег примера римске дворске архитектуре, на Листу културне и природне баштине Унеска, представља изузетно велико признање за нашу земљу и њену културу, каже за "Јат ривју" Бора Димитријевић. – То је дефинитивна потврда да је меморијални комплекс који је саградио римски император Гај Галерије Валерије Максимијан, између 293. и 311. године, место које је значајно за читаво човечанство, што нас још више обавезује да наставимо да се са изузетном пажњом односимо према тој "скупоценој шкрињи која блиста у својој величанственој усамљености", како је академик Срејовић говорио о Ромулијани.

Истовремено, то је и својеврсна награда генерацијама археолога, архитеката, сликара, и историчара уметности, што су – од Феликса Каница који је први нацртао палату 1864. године, до открића архиволте са натписом Felix Romuliana 1984. године која је расветлила мистерију овог изузетног места – свако на свој начин уградили у темеље и сводове Ромулијане своје знање, ентузијазам, наде и стрепње.

Било је у полувековном историјату истраживања и конзервације палате тешких тренутака, сумњи и неверице, скепсе чак и од колега, неразумевања државних и локалних надлештава која су бринула о култури, већих и мањих прекида у радовима. Но, од професора Ђорђа Мано Зисија, који је започео истраживања на мајске Иде 1953. године, па до академика Драгослава Срејовића, највећег истраживача Ромулијане и њеног непревазиђеног тумача, тињала је скривена нада да ће једног дана стићи потврда о значају велелепног здања, удаљеног 11 километара од Зајечара према западу.

Ако поредите царску палату у Гамзиграду са сличним – Диоклецијановом у Сплиту, Галеријевом у Солуну или царским летњиковцем на Сицилији – које предности уочавате на њој? – Меморијална задужбина императора Галерија надмаша поменуте светске споменике, пре свега по својој очуваности и монументалности, али и специфичности коју носи њен архитектонски склоп са два моћна одбрамбена бедема. Покретни археолошки налази попут скулптура (порфирна глава императора Галерија, мермерни портрети Јупитера и Херкула) и прекрасни подни мозаици (Дионис на гозби, Венатори, Лавиринт), њена су велика предност, мада треба рећи да и мозаици на Сицилији у Пјаца Армерини припадају врху европске уметности. Оно што је свакако издваја и чини само њену специфичност, јесте заједништво са сакралним комплексом на брду Магура, месту на којем је последњи пут у Римском царству извршен чин апотеозе, уздизање смртника међу богове. Кад се овоме придодају и остаци монументалног тетрапилона, пронађени на северној страни Магуре, јасно је да се ради о посве необичној споменичкој целини конципираној на идеји једног моћног императора који је желео да постане божанство.

Да ли за наше читаоце можете описати како је текао чин апотеозе?

– У својој тежњи за апсолутном власти, али и вечито варљивој људској жељи за бесмртношћу, римски императори у трећем веку сматрају себе припадницима божанских породица Јупитера и Херкула, посебно у тетрархији, те се због тог разлога након смрти посебним чином уздижу међу богове.

Овај ритуал обављен је изнад Ромулијане на омањем узвишењу Магура. Ту су између 1989. и 1993. године, откривени и истражени споменици који означавају место где су цар Галерије и његова мајка Ромула сахрањени и увршћени међу богове, то јест где је извршена њихова апотеоза.

Из Херодијанових записа о историји римских царева, познато нам је како се вршио тај чин. Након цареве смрти и сахране била би направљена лутка од воска према лику преминулог цара и постављена на постоље – носиљку, од слоноваче, које би се ставило на улаз у палату.

После седмодневног ритуала, носиљку би изнели ван града и поставили је на дрвену ломачу која је имала два или три спрата и била украшена златним драперијама и разноврсним сликама. После одређеног церемонијала ломача би била запаљена, а с њеног врха био би пуштен орао да на својим крилима душу покојника узнесе међу богове. На Магури су откривена два џиновска тумула, насута након извршене апотеозе Ромуле и Галерија и остаци два маузолеја у којима су били сахрањени њихови земни остаци. Мада су обе гробнице опљачкане вероватно средином В века, поред Ромулиног маузолеја пронађена је лепа остава златног новца (солида), укупно 99 комада. Професор Срејовић је наглашавао да је Галерије био последњи римски император који је прогонио хришћане и први који је 311. године донео едикт о толеранцији те вере. Сматрате ли да је он, ипак "олакшао" пут Миланском едикту, проглашеном 313. године? – Едикт који је он обзнанио у Никомедији, маја месеца 311. године представља веома значајан податак коме није посвећена већа пажња у историји тетрархије због изражено негативног става познијих хришћанских панегиричара, међу којима је предњачио Лактанције. Будући да је недуго затим Галерије преминуо, може се рећи да једноставно није стигао да Едикт можда оживотвори, ако му је то била намера.

Изгледа да његов едикт, по својој прилици, није имао већег одјека међу хришћанима у царству. То свакако није омело Константина у намери да, као човек који је знао да буде спреман током своје владавине на религијски компромис, заједно с Лактанцијем донесе Милански едикт 313. Јако је тешко рећи, пре свега због непостојања валидних и поузданих историјских извора, колики је утицај на Константина имао податак да је његов земљак и сувладар већ донео сличан едикт. У сваком случају, непобитна је чињеница да два тетрархијска владара, рођена на раздаљини од само сто километара, на тлу где се данас налази Србија, јесу повезана с коренима европског хришћанства на разне начине.

У зајечарском Народном музеју чува се најлепши мозаик са представом Диониса. Хришћани су често античку представу Диониса користили у својој религији као приказ Христа. Да ли постоје докази да је то и у гамзиградској палати био обичај у каснијем периоду?

Пошто је Дионис – у основи смртник – успео да на волшебан начин победи сопствену смрт, он је хришћанима послужио као инспирација за креирање Христовог лика, јер је своју бесмртност учинио јемством бесмртности човекове душе.

Палата у Гамзиграду није никада живела животом обичних римских места, већ је припремана да се Галерије у њу повуче после двадесет година проведених на власти и обележавања vicennalia. Није могуће изнети неку постојанију тврдњу о томе јесу ли хришћани, нарочито у шестом веку, кад је Ромулијана можда и епископско седиште, имали обичај да користе постојећи мозаик као предложак за креирање Христовог лика у неком од сакралних објеката.

Недавно сте о Гамзиграду одржали предавање у Финској и на Исланду. Какво су интересовање за овај локалитет показали инострани слушаоци?

– У оквиру вишегодишње сарадње са угледном Фондацијом Балканкулт из Београда, Народни музеј из Зајечара имао је прилику да нашим пријатељима на северу Европе, у Рованиемију и Рејкјавику, представи палату као својеврстан куриозитет који не садрже њихове националне културе. Били смо пријатно обрадовани пажњом и интересом за царску палату, посебно за њене мозаике и скулптуре.

На овом локалитету се већ увелико догађају разне манифестације културног и научног садржаја. Да ли ћете и даље то поље ширити?

– Последњих неколико година Народни музеј и локална заједница чине озбиљне напоре да се Ромулијана укључи у богат културни живот града. Истакао бих да смо с Фондацијом Балканкулт и организацијом Прођето музика из Монфалконеа у Италији организовали више камерних концерата. Назив пројекта је "Nei Suoni Dei Luoghi ", а идеја је да мале средине промовишу своје велико културно наслеђе на просторима Италије и Балкана.

Сваке се године на гамзиградском локалитету уводним излагањем некога од наших еминентних филозофа свечано отвори међународна Летња филозофска школа "Феликс Ромулијана". А манифестација "Дани европске баштине" овде је успешно приказала мултиетнички дух источне Србије. Представљања књига, изложбе, песничке вечери и остала културна догађања биће и даље окосница наше стратегије, јер не треба заборавити да су стручњаци Унеска изузетно позитивно оценили начин на који је Ромулијана укључена у живот локалне заједнице.

Изградњом визиторског центра и посебно његовог истраживачког дела умногоме ће се побољшати услови за научни садржај, организацију кампова младих истраживача, разне едукативне секције и саму презентацију палате.

Галерије – цезар и август   – Гај Валерије Максимијан Галерије био је наочит, херкуловски снажан човек, љубитељ добре трпезе и изузетно храбар ратник, целог живота одан свом поочиму Диоклецијану – истиче Бора Димитријевић. – Био је чврсто везан за завичај, земљаке и рођаке, пре свега мајку Ромулу. Својој постојбини даровао је велелепну палату, којој је по својој мајци наденуо име Ромулијана. Цезар од 293. до 305. године и август од 305. до 311. године у периоду тетрархије, био је једини од владара који се до краја живота истрајно придржавао Диоклецијанових одредаба. Могло би се рећи да је он свим силама одлагао дефинитиван крај једне преживеле идеологије, поставши на тај начин заточеник времена које је неумитно измицало.   Изврстан у војној вештини он је донео једну од највећих римских победа над Персијанцима 298. године кад је до ногу потукао њиховог краља Нарзеха и чак заробио његов харем. Историјске оцене о њему се разликују: док га једни неумерено хвале, има и оних који су критични према њему и периоду тетрархије.