"Centar za kulturnu dekontaminaciju" je galerija, pozorišna scena, koncertna dvorana i tribina za panele i diskusije. To je mesto koje od devedesetih godina prošlog veka neguje alternativni pogled na svet i predstavlja prostor okupljanja nezavisnih intelektualaca i avangardnih umetnika.
 Centar za kulturnu dekontaminaciju osnovan je 1994, a tačno, 1. januara 1995. zvuci sirene najavili su početak rada. U oronulom domu stare beogradske porodice Veljković u Birčaninovoj ulici, grupa ljudi sa neiscrpnom kreativnom energijom i na čelu sa Vama, krenula je putem beskompromisne borbe u preispitivanje, demistifikaciju i repozicioniranje kulturnih, društvenih i političkih vrednosti. Kako se začela ta ideja?
– Centar za kulturnu dekontaminaciju (CZKD) je kao nezavisna i neprofitna kulturna institucija nastao na osnovu inicijative grupe intelektualaca, umetnika, aktivista, javnih i naučnih radnika koji se 1992. i 1993. okupljaju oko ideje suprotstavljanja ratnoj politici Slobodana Miloševića i osnaživanja otpora civilnog društva, civila, civilnog pokreta otpora, kroz produkciju umetničkih, kulturnih i društvenoangažovanih programa. Tadašnji Beogradski krug, "mesto govora" antinacionalističkih intelektualaca i umetnika, organizacija onih na koje će se docnije bazirati odbrana nacije kada su u pitanju moralne, pravne i političke optužbe, tada objavljuje zbornik radova, "Druga Srbija", izvorište termina koji je kao pobednički osnažen 5. oktobra dvehiljadite.
Iz Beogradskog kruga je na određeni način proistekao čitav niz inicijativa koje su danas prerasle u ozbiljne institucije građanskog okupljanja, organizacije za odbranu ljudskih prava i sloboda, a koje su se tokom devedesetih suprotstavljale ratu i nasilju.
Osnivanje Centra za kulturnu dekontaminaciju zasnovano je na pretpostavkama da su kultura i umetnost ona mesta na kojima se otvaraju mogućnosti dijaloga o politici i političkom delovanju u kriznom okruženju, kao i da su kultura i ljudska prava neraskidivi, baš kao i mir i nenasilje. Naša namera je bila da kreiramo mesto u kome će se ljudi osećati slobodni da iskažu ono što misle. Stvorena je jedna kritička institucija, iz uverenja da ukoliko je kulturom došlo do zagađenja, onda mora biti i da se proces može okrenuti u obrnutom smeru, i da se kulturom može delovati protiv rata, zatvaranja, ksenofobije i provincijalizma. Zatekli smo zdanje nekadašnjeg "Muzea" koji je podigla porodica Veljković i arhitekt Đokić tridesetih u žalosnom stanju, dokumenti života ovoga zdanja i kulture u kome je podignut nalazili su se na podu. Podigli smo ih sa poda i tako je nastala "Prva dekontaminacija", prvoga janura 1995, tačno u podne. Bio je to tada neverovatan događaj, bilo je to okupljanje čitavog antiratnog Beograda, događaj koji je godinama posle označavao 1. januar.
Centar za kulturnu dekontaminaciju postavio je nekoliko fundamentalnih principa. Borbu protiv nacionalizma, ksenofobije, netolerancije, mržnje i straha. Kreaciju protiv destrukcije. Recite nam nešto o vremenu u kome ste počeli da stvarate i razvijate vaše ideje?
– Kada smo ušli u ruševan Paviljon, u određeni istorijski fundus koji se rastače, bilo je to kao boraviti u središtu zemlje koja je u istom stanju. Vukovar je već bio srušen, još uvek je trajala opsada Sarajeva, čitava tadašnja zemlja je bila objekt destrukcije. To vreme je bilo vreme nacionalističke euforije koja je mrvila ne samo "tuđe" kontinuitete, kao i kontinuitet čitave zemlje, i svakako njene kulture, već su "homogenizacija" i populizam ozbiljno radili na svojevrsnom kulturnom suicidu, na uništavanju svega u sta se svakodnevno klelo. Tada je, istovremeno, otpočela izgradnja jedne klase, koja je upravo nastajala na ratu, za koju je rat predstavljao uzurpaciju nekadašnjeg socijalističkog vlasništva, klase koja je upotrebila nacionalizam, patriotizam i rat za sopstvenu instalaciju i koja je počela produkciju kulture čije učinke i danas vidimo, u obliku divlje gradnje u svakom smislu. Da je režim Slobodana Miloševića uništio samo JAT, u čijoj će reviji izaći ovaj tekst, bilo bi samo to dovoljno za svaku istorijsku odgovornost, a da ne govorimo o svemu ostalom. O tom vremenu svedoče mnogi, a upravo se u Centru za kulturnu dekontaminaciju, i mi bavimo time, dakle, onim što smo živeli, kao i onim što smo radili, radni naslov toga projekta, koji je zapravo naša delatnost, je "Zajednica sećanja".
Kako su tadašnje zvanične institucije, od političkih preko kulturnih, reagovale na početak vašeg postojanja i aktivnosti koje su se dešavale u okviru Centra?
– Za mene je najkarakterističnije to što su zvaničnici, uključujući medije, onda kada nisu mogli da prećute, voleli da kažu ili napišu, da je, recimo, "Liv Ulman bila sinoć u Beogradu", nije važno gde, a pri tome "Paviljon Veljković", ta odrednica, bila je mnogo lagodnija, nego "Centar za kulturnu dekontaminaciju", koji je, valjda, zvučao odveć politički određen ili prepadajući, ili riskantan, možda nepodoban. Analiza štampe iz toga vremena bila bi veoma zgodna slika tadašnjeg stanja duhova, i ne samo tadašnjeg, to je prosto bilo mesto radnje koje je bilo formativno za "opoziciono" mišljenje i kao takvo izazivalo je "kontroverzu", to se kod nas kaže uvek kada se izbegava da se nešto ozbiljno kaže, i da se prema osnovnim vrednostima ima opredeljenje, da se zauzme stav. Neposredno posle 5. oktobra dok je još vladao revolucionarni duh, i dok su kasete iz slobodnih produkcija bile glavni materijal zvaničnih medija, pa i RTS-a bila sam zapanjena količinom posla koji smo uradili, često je na ekranu bio naš prostor i događaji u njemu, time se pokazivala "naša uloga u svetskoj revoluciji", naime, želja mnogih da se "očešu" o toponim u kome se osvajala sloboda. Bilo je tu raznih događaja, stravičnih kao što je upad policije neposredno posle intervencije Nato-pakta, ali bilo je i takvih trenutaka koji vam namah nadoknade ono što takođe nećete nikada zaboraviti.
Od postanka Centra za kulturnu dekontaminaciju prošlo je bezmalo 15 godina. Kako je Centar delovao i kakve je poruke slao u vreme demonstracija, ratova na prostoru bivše SFRJ, sankcija, bombardovanja, i svih teških i traumatičnih dešavanja koja su se odigrala i čiji smo savremenici?
– Centar je od svog osnivanja do danas organizovao, proizveo, više od četiri hiljade različitih događaja, performansa, izložbi, protesta, javnih diskusija, pozorišnih predstava i različitih i uličnih akcija. Delovanjem kroz kulturnu i umetničku produkciju CZKD je imao za cilj da se suprotstavi dominantnim kulturnim obrascima na kojima je uspostavljena politika rata i nacionalizma i koji su joj služili kao ideološki okvir i kao posrednik u preobraćanju naroda u naciju. O svemu tome Centar je formirao rezime, izložbom "Dosije Srbija", izvedenom u Berlinu, Beču i Beogradu, nakon petooktobarskih događaja izveo projekat "Moderna, pitanje srpskog nacionalnog identiteta", između ostalog, i kao predlog jedne nove kulturne politike, a od sada će se svime što je prethodilo, i ovim što jeste, baviti i u okviru trogodišnjeg projekta "Jugoslovenske studije". Jeste, mi smo savremenici, a i svedoci, u tome su sve naše mane, i sve naše vrline.
Šta je potrebno da Srbija kao država i njeni građani učine da bismo se ravnopravno uključili u zajednicu razvijenih država i naroda Evrope?
– Da pristane na ono što sada jeste, da elite prestanu da se gade naroda, da promeni stvarnost, a ne da menja "imidž" Srbije. Da od svih nacija koje ovde žive, od mnogo nacionalnosti napravi vrlinu, a ne manu, da razvija mnogostrukost, a ne da eliminiše, da uvidi da ono što ima jeste njen brend, a ne da se izmišljaju nedotupavne propagande stvari koje građane ove zemlje čine smešnim, a često i tužnim, da Srbija prestane da traži "izvinjavajuće zablude", i da sve pravda nekim i nečim drugim, da se, paradoksalno, zagleda u sebe iako misli da je to do danas činila, ali nije, da prepozna i stratifikuje svoju prošlost, da podvoji mit od stvarnosti, istoriju od paraistorije, da prestane sa rekonstrukcijom prošlosti koja joj ne služi na čast, već da vidi gde je bio bolji deo njene prošlosti, da ne proglašava ubice i kvislinge za heroje, već da se doseti pravih očeva i majki, te i pravih i jedinstvenih rođaka, tada će imati i mnogobrojne i stvarne prijatelje. Ne može ništa spolja i na silu, ne može se pakovati ono što ne postoji, već ono što si proizveo i što postoji.
U Centru za kulturnu dekontaminaciju nalazi se izložbeni prostor, pozorišna scena, koncertna dvorana i sala za tribine i diskusije. Debatovalo se o politici, religiji, ljudskim slobodama i pravima. Da li smatrate da je vaše delovanje na neki način doprinelo razvijanju svesti pre svega kod mladih ljudi o putevima ka humanijem i boljem društvu?
– Svi ti prostori postoje u jednom prostoru, ili se jedan prostor razvija iz svih tih prostora, onim što se u njemu zbiva, što se obično naziva sadržajem. Jeste, prvo treba da postoje ideje o stvarima, pa se onda i dese stvari i promene, toliko toga se "rodilo" u Centru, sigurno je da mnogi ne bi bili ono što danas jesu da nije bilo i Centra. To su formativne stvari, a da bi se nešto videlo za to je potrebna volja", reći će se u predstavi "O Nemačkoj" Hermana Broha u režiji Ane Miljanić fatalne 1999. godine, baš u pravo vreme. U svakom slučaju neki su "imali volju", vidi se na javnoj sceni da je imaju i danas. Njima pripada kontinuitet i istovremeno sa njima, a i sa "onima koji dolaze", biće jasno da su, kako bi to rekao Slobodan Šnajder, "najveći izdajnici bili i najveće patriote".
Šta vam je ostalo u nezaboravnom sećanju stvarajući i upoznajući se sa mnogim ljudima koji su u Centru za kulturnu dekontaminaciju prošli ili kao autori, ili kao posmatrači?
– Pre svega, ljudi sa kojima sam radila i sa kojima radim i danas u Centru prosto ne postoje u drugom vremenu i u drugom prostoru, to što smo mi prošli zajedno i što smo uradili stvorilo je jednu krajnje emancipovanu i emancipatorsku grupu ljudi koja se pre svega, uzajamno voli i poštuje. Dan-danas je svima drago da dođu da rade, da budemo zajedno. Šta ćete više. Mi se svi radujemo da "dođemo na posao". Svako od nas, kada dođe sa puta, dođe prvo u Centar, pa bilo bombardovanje, bila zima, bila vrućina, bilo rata, bilo "izbijanja mira". Prijateljstvo, savezništvo sa mnogima od naših saradnika, prepoznavanje jedna je od neverovatnih privilegija svih ovih petnaest godina, prosto mi je žao što neću imati dovoljno vremena da se sećam svega unikatnog što se u Centru dogodilo, jer se tu događalo stvarno ono što se nije moglo zbiti na drugom mestu, Uostalom, sve je to predmet jedne moguće i nečije literature. Nadam se da će je na izvestan način biti u susret petnaestogodišnjice Centra, ili... jednom. |
