Huan Oktavio Prens je u ranoj mladosti, kao tek svršeni profesor španskog jezika i književnosti, u Beograd došao kao politički emigrant. Bilo je to početkom šezdesetih. U Beogradu je proveo devet godina, predajući na univerzitetu. Danas živi u Trstu, u Italiji gde radi na tamošnjem univerzitetu. Ljubav prema Beogradu, prijateljstvo s Vaskom Popom, Miodragom Pavlovićem, njegovim srpskim studentima, pa i Skadarliji Huana Oktavija Prensa čini pre domaćinom nego gostom srpske prestonice
 Kako doživljavate Beograd danas, budući da ste pre četiri decenije živeli u ovom gradu?
– Dugo sam živeo i Beograd je postao jedan od mojih gradova. Ovde sam na neki način postao i zreo čovek. Upoznao sam vašu književnost, preveo nekoliko pesama iz ciklusa Kraljevića Marka, družio se s pesnicima Vaskom Popom, Miodragom Pavlovićem, Borom Radovićem... Poezija koju su oni pisali na najvećem je evropskim nivou. Pošto smo bili prijatelji i družili se dugo godina, upoznao sam i boemski život grada. Smatram da je Beograd jedan od evropskih gradova u kojem se uvek nešto događa, gde ima mnogo kulturnih manifestacija. Ovde je i običan čovek sa ulice na neki način vezan uz kulturu, grad ima neku kulturnu atmosferu koja prevazilazi specifični literarni milje.. Za vreme mog boravka u Beogradu predavao sam studentima koji su sada poznati u kulturnom životu, poput Kolje Mićevića, Gordane Ćirjanić, Branislava Prelevića,.... glumca Petra Božovića. Zbog svega toga mogu da kažem da je za mene Beograd grad domaćin.
Šta vas je u Beogradu najviše privlačilo?
– Ja sam se ovde uvek osećao kao pravi Beograđanin. Mnogo volim beogradski kafanski život koji i danas postoji. Šezdesetih sam se godina često viđao sa Vaskom Popom, Miodragom Pavlovićem, Dubravkom Nešović i slikarem Maskarelijem u kafani "Tri šešira". Onda je bila malo drugačija nego danas, ali još nije izgubila onu izvanrednu čar koju je nekad imala. U Beogradu sam se osećao slobodno i bezbedno i ovde ostvario nekoliko velikih želja u svom životu.
Kako ste u to vreme ovde bili prihvaćeni kao pisac?
– U Beogradu sam uvek bio dobro primljen pesnik i pisac. U Srbiji sam objavio četiri knjige, zatim, preveo sam nekoliko antologijskih pesnika bivše Jugoslavije. Do sada sam napisao deset knjiga poezije, tri romana, tri knjige eseja, prevodio sam dosta, priredio na desetine antologija u kojima su zastupljeni pesnici iz bivše Jugoslavije. Inače, poslednja moja knjiga objavljena u Srbiji je roman "Gospodin Krek", u izdanju Prosvete, a u prevodu Gordane Ćirjanić. To je knjiga koja je u Španiji i celoj Latinskoj Americi dobila odlične kritike. Srpski prevod je inače prvi, a uskoro će se "Gospodin Krek" pojaviti i na italijanskom.
"Gospodin Krek" je pun zagonetki?
– I u intervjuima me pitaju da objasnim nekezagonetke. Ja samo mogu da kažem da ono što čitalac ne zna ne zna ni pisac. Ličnost koju opisujem i koja stvarno postoji čudna je ne samo za čitaoca, već i za mene. Ja se i sam pitam.
Kako biste opisali, predstavili svoju poeziju, svoj poetski iskaz, jezik?
– Moja poezija je dosta ironična i cinična. Ona nije prava, liderska poezija, već je neka vrsta epske poezije svakodnevnog života. Mislim da ona izražava moj pogled na svet. Da bih vam kazao nešto o mojoj poetici kazaću vam nešto o mojoj pesmi koja ima naslov "Nužni predgovor" u kojoj kažem da sa rečju treba biti krut, oštar. Ne sme joj se dozvoliti nežnost, reč ne sme da imponuje čoveku, već je sasvim obratno, jer ako mu reč dođe do glave, on je, onda, izgubljen čovek. Čovek mora da bude okrutan prema reči, ne sme da dozvoli da reč zauzme njegovo mesto. I pesnik je samo čovek, kao i svaki drugi. On ne sme da misli da je poseban zato što piše pesme, jer svako, u svakodnevnom životu, bio toga svestan ili ne, napravi poneki stih koji ne zapiše. Napravi ono što ja zovem "poetski font". To može biti neki pogled, neko rukovanje, bilo šta. Pesnik samo treba da bude pažljiv i da uhvati to nešto iz svakodnevnog života. Ako se to zaustavi, nema poezije.
A vaša proza?
– Isto je i u mojim romanima. Ja ne mogu da ne budem ironičan, jer je ironija obavezna komponenta mog pogleda na svet. U Beogradu sam imao veoma dobre uslove za pisanje i dosta toga sam baš ovde napisao. Drugo, to što sam poznavao vaš jezik pomoglo mi je da uporedim sve ono što je napisano na španskom sa onim što je napisano na srpskom. Pošto je srpski jezik sintetičan, dok je španski jezik analitički, dozvoljavao mi je da vidim šta je to što je suvišno dok pišem na španskom. Španci su divni ljudi, veseli, ali, mislim, i suviše retorični.
Kako vidite ulogu poezije?
– Poezija je žanr krajnjeg spasavanja, poslednje utočište. Kao primer spomenuću nesrećne majke iz Buenos Ajresa čiji su sinovi bili osuđeni na smrt. Kada su pale u očaj, počele su da pišu poeziju iako je nikad pre toga nisu pisale. Kad neko ko nikad nije pisao poeziju počne da se izražava u stihovima, to znači da poezija ima veliku moć. Jedne italijanske novine su objavile da je napisano deset hiljada pesama kada je pobedio neki njihov sportski tim. Znači da u velikoj radosti, kao i u velikom očaju, čovek upotrebljava poeziju da se izrazi. Poezija je jedini žanr u književnosti koji neće nikad nestati, jer je u osnovi svake kulture. Stih se pamti, pa su zato i neki službeni spisi, državna dokumenta bili pisani u stihu. Ako propadne pesma, poezija će i dalje da živi. Možda je teško da zapamtite jedan odlomak iz nekog romana Crnjanskog, ali ćete lako da zapamtite nekoliko pesama. I to je prednost poezije.
Da li ste imali svoje uzore u književnosti?
– Kada sam bio mlad Borhes mi je bio uzor i to je bilo i dobro i loše, jer dok je on bio živ, pripadao je starijoj generaciji, a nova generacija pisaca ostala je u toj "mlađoj" i sa sedamdeset godina. Za njega smo svi mi bili mladi pisci, mlađa generacija.
Šta je to što spaja naš i vaš narod? Koji su to zajednički imenitelji naših mentaliteta?
– Volimo da uživamo, posedujemo smisao za humor, ozbiljni smo ali ne previše, baš onoliko koliko treba. Mislim da je važno reći i da su to narodi koji pevaju. Temperamentni smo, cenimo prijateljstvo. Ponekad i suviše, jer ispada da je prijateljstvo ponekad važnije i veće od ljubavi.Volimo i lepe žene. Kod nas u Argentini ima mnogo lepih žena, što je valjda rezultat genetske mešavine. Ono što nas takođe približavajeste da smo veoma brižni prema deci. Slični smo i u nekoj vrsti haotičnog smera prema nekim stvarima. Skloni smo da ponekad iskomplikujemo stvari koje uopšte nisu komplikovane.
Kako je Huan Oktavio Prens postao pisac? Šta je bilo presudno?
– Svi su mislili da ću se baviti muzikom. Svirao sam već sa šest godina. Moja naklonost prema muzici je bila velika, ali u gimnaziji se dogodilo nešto što je zauvek odredilo moju sudbinu. Imao sam profesorku Mariju koja je i sama bila pesnikinja, a uz to veoma lepa žena. Ja sam se u nju zaljubio. Počeo sam da više volim književnost nego do tada, a ona je maestralno umela da tu moju ljubav usmeri ka pisanju. Zahvaljujući njoj objavio sam prvu pripovetku, no to je bio na neki način podsticaj spolja, ali, ja mislim da je nagon za pisanjem uvek postojao u meni.
Šta je za vas pisanje?
– Imati neku ravnotežu u relaciju zdravlja i bolesti. Pišem da bih znao dokle sam stigao . To je neka vrsta memoranduma. Kada pišem osećam se tako sigurnim kao kad obrijan izađem na ulicu.
Postoji li književna nagrada koja vam je najdraža?
– Dobio sam više nagrada za svoj rad, a najdraža mi je "CASA DE LAS AMERIKAS". | 
