 Kako je spokojno i lepo kameno sećanje Gorana Čpajka na prijepoljske livade i kako se dobro uklapaju njegove skulpture u tajvanski, japanski, kineski, italijanski, francuski.... pejzaž u kojem su izložene! Kako je svet lep i različit i isti. Koliko mira i sklada ima u njegovoj različitosti. Samo ih treba prepoznati. U ovom slučaju može se i pipnuti. Ruka prosto ne može da odoli da ne dodirne taj glatki kameni oblik. A od tih dodira on postaje još podatniji i sjajniji.
– Ja ne rešavam nekakve probleme svojim radovima, više je to emotivna reakcija na svet. Jeste svet danas haotičan, ali je i dalje drvo lepo i meki vrh planine koji dotiče nebo i obrisi livade su lepi i lepi su struktura i oblik oronulog zida muslimanske kuće u Prijepolju, ili ih bar ja tako vidim i pamtim. Mislim da umetnost treba da bude pozitivna i lepa, a ne da stalno podseća na neki užas – kaže.
Vajar Goran Čpajak (1963) rođen je u Prijepolju, u porodici sa šestoro dece, od kojih su dvoje najmlađih izabrali skulpturu kao životni poziv. Srednju umetničku školu završio je u Splitu, a diplomirao je na Fakultetu primenjene umetnosti, odsek za vajarstvo, u Beogradu. Nakon studija odlazi na usavršavanje u Italiju, u značajni skulptorski centar u Pjetrasanti (Sveti kamen), nedaleko od Karere. I danas tamo provodi veći deo godine i kleše mermer ili radi u bronzi. Supruga i četvoro dece žive u Beogradu. Goranov beogradski atelje nalazi se u Zemunu, u zgradi stare Carinarnice na obali Dunava.
Goran Čpajak živi između Srbije i Italije, a njegove skulpture po celom svetu. Izložene su, pored ostalog, u Olimpijskom selu i Parku skulpture u Pekingu, u Nacionalnom muzeju i Muzeju moderne umetnosti na Tajvanu, u holu zgrade Regionalnog parlamenta u Marselju, Francuska, pa u Italiji, Turskoj, Japanu, SAD... Imao je četrdesetak samostalnih i grupnih izložbi na pet kontinenata i dobijao najznačajnije nagrade u Srbiji, Italiji, Tajvanu, Južnoj Koreji, Francuskoj...
Prvu veliku nagradu dobio je još 1993. godine na međunarodnoj izložbi na Tajvanu, gde je sledeće godine učestvovao po pozivu i opet osvojio Prvu nagradu, u velikoj svetskoj konkurenciji. To je bila značajna satisfakcija za tridesetogodišnjaka i tako je sve počelo. Poslednju nagradu osvojio je prošle godine: na velikom javnom međunarodnom konkursu u Rimu osvojio je Prvu nagradu i zahvaljujući tome uskoro će raditi reljef u jednom od ministarstava Italije. U međuvremenu priprema izložbu koja će biti otvorena u našoj ambasadi u Moskvi na Dan državnosti Srbije.
|
|
|
Radi mnogo i uspešno. Da li je to naporno? "Nije", kaže. "Meni je to uvek bilo lako. Ja se nikada nisam oznojio praveći skulpturu. Mikelanđelo je rekao da nije teško vajati – samo nađeš kamen i skineš ono što je višak." Da li ga kamen nekada savlada? "Materijal nameće svoja rešenja, svoju logiku i nju treba poštovati, zbog toga se i traži određeni materijal. Ali on ne sme da vas savlada. Vajar mora da nađe pravi kamen za svoju formu kao što kompozitor mora da nađe pravi instrument za svoju muziku."
Goranove divne forme, zadivljujuće skladne i spokojne, nose nazive: "Rađanje", "Izlaz", "Senke iznad moje livade", "Strana života", "Zajednički život" "Susret", "Fantastična uvertira", "Tragovi", "Kiša", "Jesen", "Strpljenje", "Mir"... i oni im savršeno odgovaraju. Nalaze se po celom svetu, a jedna je i na Dunavskom keju nedaleko od Goranovog ateljea u Zemunu. Na jednom od lepših mesta na svetu, kaže. – Što više putujem, sve više mi se sviđa ovde. Čovek mora da nauči da prepoznaje lepotu u svojoj okolini, a ne da je stalno traži negde daleko. | 
