 Pažljivo, pronicljivo oko Milete Prodanovića zahvata sve ono što pored mnogih prolazi gotovo nezapaženo. Kadrirajući predmete, izloge, novac, hranu, reklame, arhitekturu, ulice, sudbine i svakodnevicu, interpolirajući ih sa vrednim i dokazanim delima iz istorije umetnosti, ali i simbolima razvijenijih kultura, Prodanović pokušava da u svest ljudi umetne "kariku koja nedostaje", onaj deo koji je neophodan da bi se svet oko nas učinio civilizovanijim, kulturološki pitkijim.
Njegovo, za sada, poslednje književno delo "Agnec" ponelo je prošle godine u februaru "Vitalovu nagradu", dok je izložba "Godina lava" održana ove jeseni u Salonu Muzeja savremene umetnosti u Beogradu.
Zašto "Agnec" i otkud "Godina lava"?
– "Agnec" je najpre jedna iz zbirki priča koja je dala naslov celoj knjizi. Gotovo sve priče u njoj imaju element "iskliznuća". Počinju, reklo bi se, skoro "hiperrealistički" i onda nastupa obrt. Pojedini kritičari bili su skloni da to nazovu fantastikom, a ja, opet mislim da smo mi sredina u kojoj se sve za šta smo mislili da je nemoguće ispostavilo mogućim. Tako da su priče inspirisane našom tekućom nadrealnom realnošću. Naslovna priča je priča o brutalnosti takozvane tranzicije i žrtvama koje dobijaju nekakvu metafizičku dimenziju. "Agnec" je staroslovenski korelat latinskog "Agnus Dei", to je Jagnje Božije, arhetipska žrtva. Iz sličnog ambijenta "tranzicione Srbije" dolazi i upravo završena izložba "Godina lava": to je kolekcija fotografija betonskih lavova na ogradama i balkonima novopodignutih kuća. Vrtni ukrasi i – kako se to sada kaže – "betonska galanterija" jesu globalni fenomen, ali je zanimljivo to što se u Srbiji i okolnim zemljama češće sreću betonski predatori kao što su orlovi i lavovi, a znatno ređe patuljci i miroljubive životinje poput labudova. Ponekad oni svesno ili mnogo verovatnije – nesvesno, ponavljaju neke istorijske prostorne situacije, pa će se, na primer, lavovi sa čuvene kapije u Mikeni naći na vrhu jedne tek završene kuće u Skoplju, a skulptura sa portala iz četrnaestog veka u Dečanima ima naivnu repliku na ogradi jedne kuće u beogradskom naselju Kaluđerica. Jedna od tema izložbe je i odnos takozvane "visoke" i "niske" umetnosti, avangarde i onoga što se uobičajeno smatra manifestacijama lošeg ukusa, pored fotografija postoje prostorni radovi, višekanalna projekcija, preparirana koža pravog lava. Nju je ljubazno ustupio Muzej istorije Jugoslavije koji čuva predmete koji su nekada pripadali predsedniku SFRJ Josipu Brozu Titu.
Kolike su udaljenosti između Vašeg slikarstva, književnog opusa i esejistike?
– Mislim da je vrlo važno poštovati jezik svakog medija. Ukrštanja su poželjna, ali sa tim treba biti uvek vrlo oprezan. Čovek uvek rizikuje da stvori papazjaniju. Neke ideje naprosto su podesnije da budu iznete kao vizuelna činjenica, nekim drugima više odgovara narativni kontekst. Tako da se možda može reći da udaljenost varira, od slučaja do slučaja. Mislim, ipak, da se po nečemu može videti da sve potiče iz jednog centra...
Puno putujete i to se nazire u motivima Vaših dela. Koliko se razlikuju stvarno, realno putovanje od putovanja u umetnosti?
– Zaista volim da putujem. Kao dete imao sam priliku da, sa roditeljima, obilazim Italiju, možda sam tada "zaradio" taj virus. Studirao sam u vremenima kada za vlasnike SFRJ pasoša nije bilo viza, obično bih, kao i mnoge moje kolega, tokom leta radio mesec dana na restauraciji fresaka ili na arheološkim iskopavanjima i taj honorar bio je dovoljan za mesec dana putovanja po Evropi. Bilo je to, sve u svemu, vreme mnogo sigurnije od ovog današnjeg – kad nije bilo mesta u hostelu, moglo se prenoćiti i u parku. Ne verujem da je to danas, u eri globalne nesigurnosti, uopšte preporučljivo. Bilo kako bilo, pored onoga što se smatra remek-delima stare umetnosti, video sam tada i mnoge izložbe savremene umetnosti od kojih se neke i danas, posle četvrt veka, smatraju antologijskim. Na stvarnim putovanjima obično posmatram detalje iza osvetljenih fasada, tu pronalazim detalje, često bizarne, koji o nekom gradu ili zemlji govore znatno više od onoga što postoji na razglednicama. U interakciji fotografisanog detalja i kratkog esejističkog teksta nastajali su moji putopisni fragmenti objavljivani u novinama koji su objedinjeni u knjizi "Povorka čudesa" koja je izašla prošle godine. Putovanja u fikcionalnim predelima su, naravno, sasvim drugačija. Na njih ne treba ni polaziti ukoliko nemate razvijenu maštu. Ali, činjenica je, stvarna putovanja dobro dođu kao građa, ponekad i kao inspiracija tih krstarenja po sceni koju konstruišete u mislima.
Da li su danas naši vidici postali previše mozaični u svojoj multimedijalnoj dinamici i možda previše udaljeni od izvorne ikonične simbolike?
– Činjenica je da je svet oko nas složen, ubrzan, estetika i dinamika muzičkog spota povratno je uticala na dinamiku filma, pa i književnost. Čini se da je, sve u svemu, previše informacija i možda je zadatak umetnika pre da ih valjano selekcioniše nego da uđe u tu beskrajnu maticu. Na sreću, još postoje mesta na kojima se čovek može usredsrediti na rad, postoje načini... Konačno, može se biti isposnik i u megalopolisu. Možda ta mozaičnost koju pominjete otežava pogled na celinu, ali možda te celine zapravo i nema. Ona izmiče, menja se. Svi istorijski projekti koji su nudili pojednostavljenu sliku sveta na kraju su završili kao totalitarni i antiljudski. Ostaje nam, dakle, da se nosimo sa tom beskrajnom raznolikošću i razlomljenošću.
Vaša dela kao da žele da razotkriju balast banalizacije stvarnosti. Koje sve forme koristite i kako uspevate da ostanete verodostojni i verni umetnosti?
– Kada me pitaju šta sam zapravo po profesiji, ja jednostavno kažem da sam slikar i pisac, iako ta dva jednostavna određenja mogu i dalje da se raščlane: moje slike katkad su tradicionalni radovi na platnu, katkad fotografije, a u zbirno određenje "pisac" ulaze i fikcija i eseji kao i kraće forme prilagođene novinama. Stvarnost je složena i teško saglediva, umetnost je katkad potpuno nova stvarnost, a katkad pitanje postavljeno onoj stvarnosti u kojoj živimo. Suviše jednostavni odgovori, odgovori koji stižu iz žute štampe, iz političkih partija, jesu banalizacija života. Da bi naše postojanje imalo smisla, moramo postavljati neprijatna pitanja. To su, valjda, znali i srednjovekovni moćnici koji su uveli instituciju "dvorske lude", tog dalekog pretka današnjeg kritičkog umetnika.
Svrstavali su vas u postmoderniste. Može li se još uvek, u današnjem umetničkom izrazu, ne samo vašem, teoretisati na takav način, ili najpre Vi svoje stvaranje i delo shvatate drugačije?
– Ma gde vas kritičari svrstavali – ostaje činjenica da svi koji danas stvaraju to čine u vreme nakon kraja modernističkog projekta. Do neke sveobuhvatne i opšteprihvatljive definicije postmodernizma nisu došli ni teoretičari koji su se tim fenomenom bavili, još manje oni koji su, kako to inače biva na našim prostorima, o svemu tome saznali sa velikim zakašnjenjem i iz treće ruke i shvatili "postmodernu" kao nekakav veseli larpurlartizam. Naprosto, došlo je do kraha velikih utopija i svet se razlomio u mnoštvo priča. To važi koliko u umetnosti, toliko i u politici. Vreme u kojem sam stasavao kao umetnik izborilo se za prihvatanje raznolikosti, za paralelno postojanje više različitih jezika, za ukidanje "pravaca", a ta se klima nije mnogo izmenila u poslednjih tridesetak godina. Stoga mislim da su sva svrstavanja besmislena. Neko ostvarenje, knjiga, predstava, izložba, oratorijum ili deluje ili ne deluje. Trećeg nema.
Tokom istorije, napisali ste u jednoj od svojih knjiga – "Beograd pre svega karakteriše stihijsko građenje i neselektivno rušenje". Koliko toga se promenilo u Beogradu u poslednjoj deceniji prošlog veka?
 – Jedna od mojih knjiga eseja pokušava da pronađe odgovor upravo na ovo pitanje, to jest, u kojoj meri je destruktivna vlast, tokom devedesetih, oblikovala urbani pejsaž. Došlo je do potpunog raspada svake regulative, pa smo imali kućice na kućama, zakošavanje ravnih krovova, sveopštu destrukciju moderne. Možda je srećna okolnost što su to bile siromašne godine i ti ožiljci na tkivu grada bili su izvođeni u netrajnim materijalima i zato su brzo i nestali. Sada smo, ponovo, u razdoblju mahnitog građenja. O tom fenomenu će se tek govoriti. Ali pošto je Beograd, po svojoj prirodi, "patchwork-city" jedno beskrajno i katkad šarmantno uslojavanje zakrpa – radujem se tom novom sloju na licu grada.
Šta nam je doneo novi milenijum i gde još uvek možemo, u tom lapidarijumu svega što smo proživeli tokom protekle dve decenije, po Vašem mišljenju, pronaći Beograd?
– Beograd se podiže, menja, ponovo mu konfiguracija i geografski položaj idu naruku. U mnogim "tranzicionim" prestonicama evropskog Istoka stakleni kolosi zabili su se u sam centar grada. Istorijske okolnosti oblikovale su dva urbana jezgra, Beograd na ušću Save u Dunav i Zemun, i ostavile neizgrađen prostor između njih. Tu je nikao Novi Beograd koji se od spavaonice polako menja u beogradski "city". Taj razvoj, nažalost, ne prati razvoj infrastrukture, ali će, kada se konačno podignu nedostajući mostovi i pojavi metro, Beograd postati sasvim logičan i prijatan grad. U svakom slučaju, Beograd ostaje jedan od najperspektivnijih gradova jugoistoka Evrope. Da li će ostvariti tu perspektivu zavisi od mnogo okolnosti, osim ostalog i od nas samih.
Ima li danas, u vremenu sveopšteg komešanja i mešanja jezika i izraza, dovoljno prostora za one koji se možda i ne znajući svrstavaju u "tajni beogradski kult"? Nazovimo tako sve građane koji su svesni neophodnosti svrgavanja kiča sa Kalemegdanske platforme.
 – Beograd je, u društvenom smislu, višeslojan grad. Nije ni prevelik, a ni mali. Što znači da se u njemu mogu čitati sasvim različite knjige, ići na različite koncerte, odabrati posve različita pozorišta, videti izložbe koje mogu zadovoljiti najrazličitija shvatanja umetnosti. A ne tako davno postojalo je vreme koje se svojski trudilo da nametne jednodimenzionalnost. Beograd je odjednom postao skučen, mnogi veoma dragoceni ljudi izabrali su ili stvarnu ili unutrašnju emigraciju. Protiv grada kao institucije na balkanskim prostorima u poslednjoj deceniji dvadesetog veka ratovalo se na različite načine, negde doslovno, granatama, a negde je taj rat bio nevidljiv. Beograd je, po predispozicijama, po prirodi, platforma susreta različitosti. I oni koji su pokušali da podrede Beograd svojim sumanutim idejama, napali su upravo tu slojevitost grada. Mislim da su svi oni koji prepoznaju tu slojevitost – bili oni poreklom iz ovog dela sveta ili stranci koji prvi put ovamo dolaze – postaju, svesno ili nesvesno, posvećenici tog "beogradskog kulta". Može vam se, vrlo lako, dogoditi da sretnete stranca koji o vašem rođenom gradu misli mnogo bolje od vas samih, divi se nečemu čega se vi možda i stidite, ukratko, stranca koji se sasvim nekritički zaljubljuje u Beograd. Sa mnogim ljudima sam razgovarao o tome, pokušavali smo da pronađemo razloge. Zašto se ljudi zaljubljuju u mesto gde, objektivno rečeno, nema mnogo drevnih građevina, niti onih od kojih zastaje dah? Moja pomisao je da je za to odgovorna konfiguracija grada, te strme ulice koje otvaraju vizure na široko nebo, ta posebna svetlost i širina nad rekama.
|
Rođen u Beogradu 1959. Magistrirao na Fakultetu likovnih umetnosti 1985. Specijalizirao u Londonu, na "Royal College of Arts" 1989/90. Od 1990. radi kao asistent, potom docent i vanredni profesor na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Izlagao je na više samostalnih i grupnih izložbi u nekadašnjoj Jugoslaviji i u više evropskih gradova (Rim, Tibingen, Tuluz, Karkason, Venecija, Beč, Grac, Prag, Regensburg…). Predstavnik Jugoslavije na Venecijanskom bijenalu 1986.
Od 1983. objavljuje prozu, esejističke tekstove iz oblasti vizuelnih umetnosti i publicistiku. Tokom devedesetih objavljivao je eseje na temu "rat-kultura-politika" u više jugoslovenskih i evropskih dnevnih i periodičnih listova i časopisa. Objavio knjige proze: "Večera kod Svete Apolonije" (1984), "Novi Klini" (1989), "Putopisi po slikama i etiketama" (1993), "Pas prebijene kičme" (1993), "Nebeska opera" (1995), "Pleši čudovište na moju nežnu muziku" (1995), "Crvena marama sva od svile" (1999), "Ovo bi mogao biti vaš srećan dan" (2000), "Vrt u Veneciji" (2002) i "Eliša u zemlji svetih šarana" (2003), zbirke putopisnih fragmenata "Oko na putu" (2000), knjigu eseja "Stariji i lepši Beograd" (2001) i zbirku poezije "Mijazma" (1994). Član je srpskog PEN centra.
Dobitnik je nekoliko nacionalnih i regionalnih nagrada iz oblasti književnosti i likovne umetnosti. Zastupljen je u nekoliko antologija. Prevođen na engleski, nemački, francuski, španski, italijanski, poljski, bugarski i mađarski jezik. | |
