 "Moj problem, vezan je", kaže pokojni Danilo Bata Stojković u filmu Varljivo leto 68, Gorana Paskaljevića, partijskom kolegi, hvaleći se kako je na pravi način stopirao buduće nestašluke svog sina Petra. Ali, kada ga zatekne kako se s ćerkama svog cenjenog gosta valja po krevetu, izgovara rečenicu sasvim drugačije poruke, koja je, pretpostavimo, svima poznata.
U razgovoru s Goranom Paskaljevićem, jednim od najplodonosnijih i najcenjenijih srpskih filmskih režisera, pokušali smo da razotkrijemo tanku nit predrasude koja obično i neizostavno dovodi do nečega što nas kroz život vezuje isuviše jakim lancima, kojih se obično ne umemo osloboditi sami. Kazne ili nagrade koje nas zbog tih, kasnije najčešće "izgubljenih iluzija" stižu, ostaju neminovno naša jedina stvarnost.
Kako doživljavate nagrade i šta za Vas znače nagrade za životno delo?
– Za ovih četrdeset godina od kako se bavim filmom snimio sam trideset dokumentarnih i kratkometražnih filmova i petnaest celovečernjih igranih, što je izvestan rekord u srpskoj kinematografiji. Skoro svi moji igrani filmovi bili su prikazani na velikim svetskim festivalima kao sto su Kan, Berlin, Venecija, Toronto, San Sebastijan... i dobio sam bezbroj nagrada koje gode sujeti, ali pre svega znače otvaranje mogućnosti da nastavim da se bavim ovim poslom koji za mene znači život. Pre pet godina u Italiji su mi dali nagradu za životno delo i doprinos svetskoj kinematografiji "Felini Osam i po" i tada sam se uplašio da je stavljena neka velika crna tačka na moj rad. Strah je bio kreativan i razbio sam ga tako što sam od tada do ove poslednje nagrade za životno delo u Solunu – "Zlatni Aleksandar", snimio još dva filma. Nadam se da ću tako i nastaviti, sve dok mi to um i fizička snaga dozvoljavaju.
 Zbog čega ste krenuli u snimanje svog poslednjeg filma "Medeni mesec"?
– Pre tri godine prvi put sam bio u Albaniji. Na njihovom filmskom festivalu prikazali su tri filma koja čine neku vrstu moje srpske trilogije Bure baruta, San zimske noći i Optimisti. Na put sam krenuo sa određenim predrasudama o Albaniji, što je bilo sasvim normalno za jednog Srbina. U Tirani sam razbio sve predrasude o netrpeljivosti koja, ponajviše zbog loše vođene politike, već dugo vlada između dva naroda. Publika me je sjajno primila, sreo sam intelektualce koji su mislili kao i ja, izvan svih nacionalističkih ideja i ustanovio da imamo mnogo sličnosti, jer ne treba zaboraviti da je Osmanska imperija za vreme petovekovne vladavine na ovim našim prostorima ostavila tragove. Uz čašicu rakije rodila se ideja da pokušamo da napravimo zajednički film, prvu srpsko-albansku koprodukciju, koju smo odmah nazvali Medeni mesec.
Koliko sociološko-ideološko-politička situacije utiče na vaš rediteljski izraz?
– Politika je, nažalost, isuviše prisutna u našim životima, naročito u poslednjih dvadeset godina. Otuda je prisutna i u mojim filmovima, ali ja ne pravim političke filmove, niti se trudim da preko filma izrazim prevashodno svoja politička uverenja. Jednostavno, ima onoliko politike koliko moji junaci stignu da je prenesu iz svakidašnjeg života na ekran.
 Čini se da vas, ili bolje reći sve nas u Srbiji, stalno prate neka "varljiva leta"?
– Prate nas. Ipak, ne možemo reći da nam se stvari događaju ničim izazvane. I sami smo dosta krivi što nas često pohodi zla sudbina. Mislim da neretko ne umemo da sagledamo šta je korisno za sve nas i gubimo ogromnu energiju u međusobnim trvenjima.
U filmu Medeni mesec je u tom pogledu karakteristična scena u kojoj dva brata, posvađana zbog politike, nikako ne mogu ili ne umeju da se slože.
Koliko se rad na filmu danas, kada je reč o glumačkoj ekipi, razlikuje u odnosu na rad sa glumcima poput Danila – Bate Stojkovića?
– Ja sam reditelj koji posebnu pažnju posvećuje glumcima. Verujem da su oni najvažniji sastojak filma, jer se preko njih prenosi emocija na publiku. Imao sam sreću da već u svom prvom filmu Čuvar plaže u zimskom periodu, po sjajnom scenariju Gordana Mihića, glavnu ulogu igra Bata Stojković. Snimili smo šest filmova zajedno i mnogo sam naučio od njega, ali se moj pristup glumcima od tada do danas nije mnogo promenio. Otvoren sam za sve njihove predloge i, kada su zaista dobri i kreativni, odmah zajednički menjamo scenu i dajemo joj onu neophodnu životnost. Uostalom, nagradu za životno delo – "Zlatni Aleksandar", posvetio sam javno svim glumcima sa kojima sam do sada radio, a bilo ih je nekoliko stotina. Mnogi mladi glumci debitovali su u mojim filmovima: Gordana Kosanović, Irfan Mensur, Svetlana Bojković, Sergej Trifunović, Jelena Trkulja...
Koliko se srpski film promenio od vremena u kojem ste radili "Čuvara plaže u zimskom periodu" do danas i koliko je aktuelan u odnosu na vodeće evropske i svetske kinematografije?
– Kada sam snimao svoj prvi film najvažnije je bilo dobiti zeleno svetlo od (državnih) producenata i pomoć Ministarstva kulture. Budžeti su bili pokriveni skoro u celosti. Nisu to bile velike pare, ali se film uglavnom počinjao sa izvesnom sigurnošću da će se i završiti. Danas mnogi mladi reditelji ulaze u svoj prvi film a da ne znaju da li će imati dovoljno sredstava da ga završe. To je veoma stresna situacija i može se veoma loše odraziti na sam film koji stvaraju. Ipak, srpski film u poslednje vreme počinje da se uzdiže iz pepela i sve je prisutniji na međunarodnoj festivalskoj sceni. Uz malo više finansijske pomoći mogli bismo da načinimo značajan korak napred. Nadam se da će nam Zakon o filmu, koji je u pripremi, omogućiti stabilnije finansiranje, i to ne po sistemu uravnilovke, svima pomalo, već stimulacijom debitanata i potvrđenog kvaliteta.
Koliko se, po vašem mišljenju, u poslednjim decenijama promenilo naše društvo i ukus publike?
– Sve se menja, pa i ukus publike. Filmovi se, međutim, ne prave da bi zadovoljili trenutni ukus gledalaca, koji je poprilično oskrnavljen uticajem komercijalnog "treša", pogotovu na televiziji. Mislim da se publika može vratiti u bioskope domaćem filmu, ali ne tako što će film podilaziti (ne)ukusu. Neophodno je zaustaviti besprizornu pirateriju, pre svega, zatim raznim stimulativnim manevrima pomoći distribuciju domaćeg filma, kao što je to na primer slučaj u Francuskoj.
Kako vidite budućnost srpskog filma i kulture uopšte?
– Ne mogu da predvidim šta će se desiti u skorijoj budućnosti, ali se plašim da se država trenutno brani od kulture, umesto da brani kulturu.
Da li planirate neko novo ostvarenje?
– Uvek imam po nekoliko projekata koji mi se vrzmaju u mislima, ali trenutno nemam jasnu viziju šta će biti moj sledeći film.
Kad ne bismo govorili o filmu, koju biste temu izabrali za razgovor i zbog čega?
– Zaštita životne sredine i životinja. Time se već dugo i predano bavim zajedno sa svojom suprugom Kristin.
Često putujete. Da li koristite usluge Jata?
– Nedavno sam grubo izračunao da sam sa Jatom preleteo oko milion kilometara za ovih četrdeset i više godina od kako se Jat i ja intenzivno družimo. | 
