 Kada je 25. jula 1909. godine francuski avijatičar Luj Blerio uspeo da prvim avionom preleti kanal Lamanš između Kalea i Dovera, javnost celog sveta obuzelo je pravo oduševljenje. Avijatičari su postali pravi heroji, a avioni su proglašeni čudom savremene tehnike.
Zahvaljujući toj izuzetnoj atmosferi, u Francuskoj i nekim drugim razvijenim državama, brzo su organizovani prvi vazduhoplovni saloni, javni letovi, aeromitinzi i različita takmičenja na kojima su avijatičari nastojali da još nesigurnim avionima nadmaše svoje konkurente, što je dovodilo do čestih udesa i pogibija pilota. To je još više pobuđivalo znatiželju publike, pa su mnogi avijatičari i različiti menadžeri procenili da priređivanje javnih letova i drugih manifestacija, pored popularizacije avijacije i avijatičara, omogućavaju i znatne zarade. Zato su već od kraja 1909, a naročito tokom 1910. mnogi piloti obilazili veće gradove organizujući dobro posećene priredbe za građanstvo.
 Proslavljeni Luj Blerio bio je među prvima koji su organizovali komercijalne turneje po glavnim gradovima Evrope. Već u septembru 1909. leteo je u Berlinu, pred publikom i nemačkim kajzerom, a zatim i u Beču. Oktobra je leteo u Budimpešti i Bukureštu, početkom 1910. je u Carigradu doživeo težak udes, zbog čega je odustao od letenja i posvetio se proizvodnji aviona. Zbog ovog udesa nije došlo do planirane posete Luja Blerioa Beogradu, od 21. do 23. marta 1910. i serije letova, o čemu je već bio potpisan ugovor s njegovim zastupnikom.
Nova prilika da i Beograđani vide avion, i kako on leti, ukazala se septembra 1910. kad je u srpsku prestonicu došao češki mehaničar i pilot Rudolf Simon. Ovaj avijatičar je svojim avionom loner-simon 2, tokom trenažnog leta, 19. septembra, pred novinarima i malobrojnom publikom uspeo da izvede prvi let avionom u Beogradu. Politika je o tome pisala: "Simon sede u svoju stoličicu, odmah blizu motora, koji poče da radi s velikom tutnjavom... Mašina je počela da se kreće na svojim točkovima prilično brzo, onda se diže prvo zadnji točkić, odmah zatim i prednja dva i aeroplan je bio u vazduhu na visini od 12 do 15 metara leteći pravo ka banjičkoj mehani. Kad je stigao onde napravi lep luk, dohvati se torlačkog druma i prekoputa vojničkog strelišta obori pobočno krilo i aeroplan se lagano i elegantno spusti na zemlju. Svet je pljeskanjem i uzvicima pozdravio let avijatičara."
 Ohrabren ovim uspehom, Simon i Olimpijski klub kao organizator, zakazali su javni let za 20. septembar, kada se na konjskom trkalištu na Banjici okupio veliki broj gledalaca i zvaničnika. Simon je ovoga puta teško upalio motor "anzani". Kad je dostigao visinu od 10 metara krenuo je u zaokret, ali je motor počeo da prekida pa je avion u propadanju levim krilom zakačio zemlju i polomio se na više delova. Simon je srećom prošao s lakšim ozledama.
Avijatičar, koji je konačno uspešno leteo u Beogradu, bio je mladi Moskovljanin Boris Maslenikov, sin poznatog i bogatog arhitekte, koji je sinu platio pilotsku obuku u Francuskoj i kupio avion marke moris farman 4 s rotativnim motorom gnom od 50 KS. Ovaj avion je zajedno sa poznatim blerioom 11 bio najpoznatiji i najviše proizvođen avion svoga vremena i pored toga što mu je maksimalna brzina leta iznosila samo 65 km/čas.
Maslenikov je u Beograd došao iz Sofije, gde je tokom novembra 1910. leteo i sa bugarskim carem Borisom. Bilo je dogovoreno da u Beogradu ostane nekoliko nedelja, i u zavisnosti od vremenskih uslova priredi više javnih letova, a da na drugom sedištu farmana povremeno poveze članove kraljevske porodice i druge odabrane goste, među kojima je bio i poznati srpski komediograf i urednik lista Tribina, Branislav Nušić.
 Na Banjičkom polju, koje je postalo prvo beogradsko letelište, uređen je poseban prostor, sa manjom ložom, za koju je ulaz naplaćivan 20 dinara, koliko je stajalo i posmatranje letenja iz fijakera. Ulaznice za prvo mesto, u blizini mesta poletanja, iznosile su 5, za drugo mesto 3, a za treće jedan dinar. Za radnike i đake cene ulaznica bile su pola dinara. Letovi su najavljivani preko štampe i velikih platnenih reklama postavljenih na Terazijama, Slaviji i u nekim drugim delovima grada, a počinjali su u ranim popodnevnim časovima. Zimsko vreme znatno je otežavalo organizaciju letova, zbog čega je Maslenikov bio primoran da više puta otkazuje letenje ili skrati predviđeni program. Program se obično sastojao od jednog do dva leta, na maloj visini, na kojima je avijatičar ispitivao ispravnost aviona, a potom je leteo duže, sa zaokretima i na većoj visini, koja je retko prelazila sto metara.
Prvi let na Banjici Maslenikov je obavio 18. decembra 1910. Beogradskom čaršijom je posle toga prostrujala vest da vredi otići "čak na Banjicu i pogledati to novo čudo tehnike i simpatičnog ruskog mladića koji se osmelio da izaziva sudbinu". Već 24. decembra, na Banjicu su došli prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević, kraljević Đorđe i princ Pavle, koje je posle kraćeg leta avijatičar upoznao sa konstrukcijom farmana. Sledećih dana, od kraljevske porodice prvo je sa Maslenikovim leteo kraljević Đorđe, a zatim i princ Pavle, a kralj Petar Prvi samo je posmatrao letenje. U međuvremenu, sa Maslenikovim je letelo više oficira, poznatih građana i supruga ruskog poslanika Hartviga, dok Nušić nije imao sreće da se vine u vazduh, pošto je tog drugog januara 1911, kada je Maslenikov poslednji put leteo u Beogradu, Banjica bila pokrivena snegom, pa avion sa znatiželjnim putnikom nije mogao da se odlepi od zemlje.
 Tokom boravka u Beogradu, Maslenikov je pored brojnih letova održao i više predavanja oficirima, novinarima, učenicima srednjih škola i grupama građana, što je doprinosilo njihovom boljem upoznavanju s mogućnostima tadašnje avijacije. Zbog toga ga je kralj Petar Prvi, 3. januara 1911, odlikovao ordenom Svetog Save petog stepena. Iz Beograda, Maslenikov je otputovao za Carigrad.
Još dok je pakovao svoj avion, u Beograd su uz oduševljeni doček doputovala dva nova avijatičara, Srbin Mihajlo Merćep i Slovenac Edvard Rusjan. Oni su tokom jeseni 1910. u Zagrebu izgradili avion sopstvene konstrukcije, koji su u znak uspešne saradnje nazvali "merćep-rusjan". To je bio jednokrilac krhke konstrukcije, takođe sa motorom gnom od 50 KS, koji su zbog snega na Banjici sastavili u Donjem gradu Beogradske tvrđave, gde je postojala jedna mala zaravan pogodna za poletanje tadašnjih aviona.
Let je bio zakazan za prvi dan pravoslavnog Božića, 25. decembra po starom, ili 7. januara 1911. po novom kalendaru. Toga dana dunula je snažna košava, koja je oslabila tek 9. januara, pa su avijatičari odlučili da prirede let za publiku. Posle kratkog zaleta Rusjan je preleteo preko bedema tvrđave, nad rekom Savom napravio je zaokret i leteći preko železničke stanice ponovo je preleteo reku i uputio se prema mestu s kojeg je poleteo. Avion je tada uleteo u snažnu turbulenciju iza grebena Kalemegdana, jedno krilo se polomilo pa je avion pao na sam bedem pored reke, usmrtivši mladog Rusjana, koji je postao prva žrtva avijacije u Jugoistočnoj Evropi i 34. pilot u svetu koji je poginuo u vazdušnom udesu.
 Rusjanova sahrana u Beogradu pretvorila se u pravu manifestaciju solidarnosti južnoslovenskih naroda. "Ako je ikada bilo stvari " – pisala je Politika – "koja je kosnula Beograd jednakom tugom, o kojoj je ceo grad počeo govoriti sa podjednakim saučešćem, to je bilo juče kada se skrhao Rusjan..." Nekoliko desetina hiljada građana ispratilo je posmrtne ostatke pilota, a Branislav Nušić je na Terazijama održao potresni govor odajući poštu mladom junaku.
Krajem oktobra 1911. u Beogradu se ponovo letelo. Ovog puta je svojim malim dvokrilcem libela više od 25 uspešnih letova napravio na Banjici češki pilot Jan Čermak, a krajem jula 1912. je Ivan Vidmar (Jovanni Vidmar, Giovanni Widmer) iz Trsta avionom blerio 11 na visini od preko 500 metara prvi nadleteo i sam centar Beograda kružeći nad Kalemegdanom, Narodnim pozorištem i Terazijama. Vidmar je javni let takođe priredio na Banjici, a planove da poseti i gradove u unutrašnjosti Srbije omele su završne pripreme srpske vojske za predstojeći Balkanski rat. | 
