Drevna ruža sirijske pustinje

Pustinjska nevesta, kako su Palmiru često nazivali stari putopisci, i danas pleni lepotom i predstavlja najveću turističku atrakciju Sirije.

Tekst i fotografije: Svetlana Dingarac

"I dream of rain, I dream of gardens in the desert sand …" Tiho pevušeći reči Stingove pesme Desert Rose, putujem od Damaska ka Palmiri, kroz gole predele Sirijske pustinje. U daljini se povremeno mogu nazreti stada kamila i uboga naselja nomadskih plemena koja krstare ovim negostoljubivim predelima u stalnoj potrazi za vodom.

Sirijska pustinja ili Badijat aš Šam kako se zove na arapskom, prostire se između plodnih obala Mediterana na zapadu i doline Eufrata na istoku i zahvata područje današnje Sirije, Jordana, Saudijske Arabije i Iraka. Njeni stanovnici nazivaju sebe beduinima – sinovima pustinje. Velika dnevna temperaturna kolebanja, retki izvori vode i vrlo malo rastinja čine život beduina izuzetno teškim. Ali ovi pustinjski vukovi teško menjaju svoju slobodu za blagodeti savremenog načina života. Iako sirijska vlada ulaže velike napore da ih stalno nastani, obezbeđujući besplatan materijal za izgradnju kuća kao i razne druge pogodnosti, mnogi od njih još uvek radije žive u tradicionalnim šatorima od kamilje dlake seleći se sa mesta na mesto. Velike porodice od 20 do 50 članova mahom čine muškarci sa svoje po tri ili četiri supruge i mnogobrojnom decom, a striktna podela poslova i stari običaji zadržani su i danas u ovim nomadskim zajednicama. Beduini su inače veliki ljubitelji konja i veštine pripovedanja, a najvažnije im je da budu jaki, hrabri i časni. Iako teško dolaze do hrane, izrazito su gostoljubivi i uvek će sa neznancem podeliti svoj skroman obed sastavljen uglavnom od pirinča i pasulja, ili će ga ponuditi šoljom čaja. U čitavom arapskom svetu, pa i među beduinima, ispijanje jako zaslađenog čaja predstavlja poseban ritual koji se ponavlja nekoliko puta dnevno.

Nastavljam putovanje. Nižu se kilometri i kilometri peska, kamena i neobičnih primera eolske erozije. Put je skoro pust. S vremena na vreme projuri pokoji motociklista glave potpuno zavijene u tradicionalnu beduinsku crveno-belu maramu samo sa ostavljenim uskim prorezom za oči, ili pokoje vozilo čije je neobične oblike, ukrase i poreklo teško definisati. Takva vozila ručne proizvodnje, napravljena od raznoraznih delova sa auto-otpada, odražavaju lične afinitete i maštovitost vlasnika, ali teško da bi se mogla i zamisliti na putevima Zapadne Evrope.

Odjednom, nailazimo na skoro nestvarni prizor. Usred pustinje tabla sa natpisom "Bagdad kafe" koji asocira na poznati američki film. Enterijer kafea je uređen u tradicionalnom beduinskom stilu, sa izuzetno zanimljivom zbirkom predmeta iz svakodnevnog života. Ljubazni domaćini mi uz nezaobilaznu šoljicu čaja objašnjavaju da su ideju za otvaranje kafea dobili od mnogobrojnih turista koji su često zastajali pored njihovih šatora tražeći predah i osveženje. Činjenica da se nalazi na putu za Bagdad, na svega par desetina kilometara od iračke granice, objašnjava poreklo naziva.

Veličanstveni prizor davno iščezlog sveta sa velelepnim hramovima i stotinama vitkih stubova i danas izaziva poštovanje i divljenje posetilaca iz svih krajeva sveta. Belov hram, agora, amfiteatar, centralna avenija, tetrapilon, kupatila i Zenobijina palata predstavljaju prava remek-dela antičke arhitekture i odslikavaju značaj i bogatstvo nekadašnje Palmire. Iako deo velikog Rimskog carstva, Palmira je imala status slobodnog grada, što je naročito doprinelo razvoju slobodne trgovine kao i povećanju moći i uticaja njenih vladara.

Još kruže priče o legendarnoj kraljici Zenobiji za vreme čije je vladavine Palmira dostigla svoj zenit. Ova mudra žena jakog karaktera i izuzetne lepote na svom dvoru je okupila mnoge filozofe, učene ljude i teologe. Želeći da se oslobodi rimske dominacije i vođena velikom ambicijom, za veoma kratko vreme osvojila je čitavu Siriju, Egipat i stigla čak do Male Azije. Preuzela je i titulu avgusta koja je bila namenjena samo rimskim carevima, i počela da kuje novac sa svojim likom. Car Aurelijan poslao je veliku vojsku i posle kraćeg otpora osvojio Palmiru. Poražena kraljica, okovana zlatnim lancima sprovedena je u Rim gde se kasnije otrovala.

Sudbina velikog kraljevstva nije bila svetlija od sudbine njegove kraljice. Za osvetu, Rimljani su ga razorili i pretvorili u vojni logor. Posle velikog zemljotresa 1089. godine grad je potpuno napušten i prepušten zaboravu i pustinji. Tek u prošlom veku počela su opsežna iskopavanja i istraživanja ovog lokaliteta.

Poseban kuriozitet predstavljaju grobnice sa očuvanim fragmentima fresaka koje su rasute po brežuljcima van zidina grada. Grobnice se međusobno razlikuju prema konstrukciji u zavisnosti od nekadašnjeg bogatstva i uticaja osobe kojoj je bila namenjena. Tako postoje grobnice građene u obliku visokih kula, kuća, zatim sa mrežom podzemnih prostorija, kao i one skromnije predviđene da prime tela jedne porodice u periodu od 200 godina.

Na obližnjem brdu dominira tvrđava s početka sedamnaestog veka. Podigao ju je emir Fahr el Din koji je u Palmiri vršio obuku svoje garde. Danas je to romantično mesto s kojeg je najbolje posmatrati zalazak sunca nad pustinjom. Svake večeri mnogobrojni turisti zajedno sa meštanima dolaze da u tišini posmatraju ovaj veličanstven prizor.

I dok užarena kugla sunca tone iza udaljenih planina, sa minareta dopire poslednji poziv za molitvu. "Alah akbar!" - odzvanja pustim ulicama, putuje do zidina Belovog hrama, odbija se između stubova i nestaje u nepreglednom prostranstvu peska i kamena. Samo je Bog velik, samo je Bog večan. Posmatrajući ruševine drevne Palmire, pitam se ima li veće istine...