|
Nepregledno prostranstvo vojvođanske ravnice nekada je bilo isparcelisano na salaše, bogata seoska gazdinstva koja su imala sve: polja žita i kukuruza, glavnu zgradu za stanovanje, gostinsku kuću i posebne odaje za poslugu, pomoćne prostorije, pušnicu za meso, skladište, korale, ambare, staje, svinjce i kokošinjce... Odavno se, nažalost, ni u jednom više ne vidi dim iz odžaka i ne čuje škripa đerma na bunaru. Od svega što je preostalo najsnažnija je nostalgija starijih i nada mlađih da sve opet može biti kao pre, još lepše, funkcionalnije i profitabilnije.
Danas, posle duge pauze, u svetlu propagiranja "novih" ekoloških vrednosti svedoci smo svojevrsne renesanse salaša. Sada su to salaš-restorani i salaš-moteli sa strujom i tekućom vodom, ali i prirodom koja strpljivo čeka da ponovo bude otkrivena. |
 |
S druge strane, vojvođanska seoska turistička ponuda otvara gostinske sobe starih paorskih domaćinstava sa starinskim komadima nameštaja, mirisom dunja i čiste posteljine.
Reč salaš potiče od mađarske reči "szallas" (smeštaj, naški). U zapadnim zemljama zovu ga ranč. Kod nas - poljsko imanje s kućom i ekonomskim zgradama. Sve isto, samo bez đerma. I duše (pa ga olujne kiše odnesu, jer nema šta za zemlju da ga drži).
Na samom početku nastajanja, polovinom 19. veka, to su bila improvizovana privredna staništa stočara. Kasnije, prelaskom na ratarstvo, salaši su se 'pretvarali' u kuće, slične onima koje su se gradile u selima. Prvobitno, salaši su bili letnja staništa seljaka, dok su vremenom pojedini postajali stalno naseljeni. Daljim razvojem, na mnogim mestima dolazi do grupisanja salaša u nizu, te nastaju šorovi, grupe, pa čak i sela. Ipak, zemljoradnici postaju sve mobilniji, naročito otkako je traktor ušao u upotrebu na selu, te zbog toga nastaje potreba za posedovanjem letnjih staništa na njivama. To je jedan od razloga masovnog napuštanja salaša.
Nastanak salaša u Vojvodini zadire u vreme kada su ovaj prostor naseljavali graničari na rubu Austrougarskog carstva. U 15. veku salašarske pustare napustili su ugarski plemići spasavajući se od turskog nadiranja, te su kasnije u 17. veku salaše dobijali doseljeni Srbi kao nagradu za vojne zasluge. Ipak, salaši najviše počinju da se grade neposredno nakon Majske skupštine 1848. godine i nastanka srpskih revolucionarnih pokreta. S revolucionarnim pokretom, naime, javlja se težnja seljaka da živi na svojoj zemlji i da podstiče razvitak privrede. I drugo, zamisao seljaka je bila da stanuju što dalje od veleposednika i županijske vlasti.
|
|
U to vreme salaši su obično podizani na kraju zemlje salašara, prema drumu i "leniji". Ako je bilo više zemlje u komadu, salaš se nalazio na sredini imanja, pored puteva, uvučen od druma do 400 metara, radi zaštite od nepoznatih 'gostiju'. Kasnije, razdaljina od druma smanjila se na oko 100 metara.
U većini slučajeva salaše su podizali po jedna familija i to jedan pored drugog. S vremenom, salaš se ili kupovao zajedno s posedom, ili podizao na novokupljenom imanju. Zbog toga za posledicu imamo da se na više mesta javljaju grupe salaša s vlasnicima istog prezimena.
Uobičajen salaš imao je veliku sobu, prostranu kuhinju i špajz. Iza kuhinje, pod istim krovom, obično se nalazi štala za konje i goveda.
Voda, kao uslov za opstanak ljudi i stoke na salašu, vadila se isključivo iz kopanih bunara. Nalazili su se uglavnom na sredini dvorišta, dubine od 8 do 10 metara i prečnika dva metra. Za izvlačenje velike količine vode koristio se sistem đerma, dok se krupna stoka napajala iz valova izgrađenog uz bunar. |
Kod svih salaša, žita su se smeštala na tavan, a kukuruz u kotarkama ispod kojih su bili živinarnik i/ili svinjac. Štala je uglavnom pravljena od naboja, s tavanom, i bila je pokrivena crepom. Ograda dvorišta, kao i tora, izgrađena je od pruća. U dvorištu se sadilo voće i vinova loza, a u delu dvorišta koje je služilo za ispašu, sađeni su dud i bagrem – dud za rakiju a bagrem za ogrev.
|
Posle Drugog svetskog rata, u ime industrijalizacije, izvršene nacionalizacije i eksproprijacije, sprovedene komasacije, srušeno je na hiljade salaša u Vojvodini. Rušenjem salaša rušen je ne samo tradicionalan način života nego i prave male fabrike hrane, jer je svako takvo domaćinstvo moglo da hrani bar pedesetak gradskih porodica. Nestalo je dece, pozatvarane su škole...
Ova autentična seoska domaćinstva sada ponovo oživljavaju u Vojvodini, u čijoj turističkoj ponudi danas ima više mesta na kojima se može uživati u specifičnom ambijentu i narodnoj kuhinji, čija je trpeza najukusnija kada se ponudi uz zvuke tamburica i šarolik folklorni splet igara. U rekonstrukciju salaša uložen je veliki trud i vlasnici su se uglavnom trudili da što vernije dočaraju njihov nekadašnji izgled. |
|
Na tom planu najviše je urađeno na "Salašu 84", petnaestak kilometara od Novog Sada, vlasništvu Dimčeta Kulevskog koji ga je rekonstruisao pre četiri godine napravivši od njega luksuzan turističko ugostiteljski objekat. O kakvom je objektu reč najbolje pokazuje podatak da je nagrađen Zlatnim turističkim srcem, titulom Biznis partner SCG, a zvanično je proglašen za jedno od deset najlepših mesta u Srbiji.
Na prostoru od oko 970 kvadratnih metara izgrađen je restoran i dva apartmana. Pored toga, salaš trenutno poseduje i jezero s ribnjakom, mini zoo-vrt, terene za mali fudbal, badminton i bičvolej, a od ostalih turističkih atraktivnosti koje se nude posetiocima, tu su jahanje atarom, vožnja kartingom na karting-stazi, vožnja čezama, kao i motornim ili zaprežnim sankama. Kapacitet restorana je 160 gostiju unutra i isto toliko na terasi koja je opremljena na starinski, vojvođanski način. U istom duhu rađeni su i apartmani. Materijali koji su korišćeni u izgradnji su drvo, trska i cigla. Za grejanje svih objekata koriste se isključivo kaljeve peći stare od 104 do 173 godine. Kuhinja, urađena takođe u vojvođanskom stilu, sa starom peći za pripremanje hrane, nudi isključivo tradicionalna vojvođanska jela. Tu je i kamin sala. U "badžama" restorana – samo nebo, ravnica bez kraja, silosi i crkveni toranj. Na desetak metara odatle "mala kuća" kako zasad domaćini zovu objekt u kojem su smeštena i potpuno opremljena dva apartmana, sačinjena od spavaće sobe, kupatila i manjeg salona. U sobama – drveni pod što škripi pod nogama, drveni plakari, "stare" krpare, kreveti drvene konstrukcije, osmodelni romantični prozori sa zavesama i kaljeve peći na drva. Za opisivanje onoga što se pruža napolju trebalo bi u pomoć pozvati nekog starog, recimo ruskog, romansijera. Jezero nepravilnog oblika, približnih dimenzija 130 m sa 40 m, koje je bogato šaranima, somovima i ostalom ribom. Uz obalu čamac, a na sredini jezera – ostrvo sa labudovima. U nastavku restorana, starom kapijom odeljeno, nekoliko pomoćnih objekata za skladištenje slame, šapurika, drva i svega što jedan salaš treba da ima. A tu su i konjušnica, kokošarnik, obori za svinje, koji iz razumljivih razloga nisu u funkciji. Da sve ostane čisto i besprekorno, kako zaista i jeste - okolo trava ispresecana crvenim ciglanim stazama, a pored cveće i voćnjak. Kompleks se snabdeva strujom iz agregata duboko ukopanog u zemlju, a voda se dobija sa dva izvora duboka po 35 metara.
No, iako ih ima na desetine, treba pomenuti još nekoliko veoma reprezentativnih i visokog seoskog turizma dostojnih turističkih objekata: "Salaš 137" na Čeneju, "Katić salaš" kod Sente, "Gabrić salaši" na Paliću, "Čika Nikolin salaš" u Naradinu, salaš "Vrbić" kod Bačke Palanke...
Rečju – salaši ponovo postaju stvarnost Vojvodine, turistička meka i atrakcija koju treba pohoditi!
|
