|
Kad sam planirao putovanje za Tanzaniju malo sam znao o ovoj dalekoj zemlji. Sakupljao sam informacije iz vodiča, sa interneta i mnogo razgovarao sa ljudima koji su boravili u Africi. Ipak, najvažnije su mi bile impresije iz romana Ernesta Hemingveja i Leni Rinfeštal koji su bili opčinjeni Afrikom. Nadao sam se da ću sam doživeti slične avanture.
 Opsednutom širokim morem ovog podneblja plan mi je bio da na jedrenjaku pravljenom po uzoru na stare brodove dovove, prođem starim morskim trgovačkim putevima između Afrike, Arabije i Indije. Putevima kojima su plovili dovovi i prenosili skupocen teret između ova tri kontinenta. Kroz istoriju, a i danas, ovuda se prenosila najekskluzivnija roba, razmenjivala su se znanja i kultura sa tri kontinenta.
Najzad krećem u potragu za mirisima, ukusima, umetnošću i bojama Afrike. Na delu morskog puta po Tanzaniji nalaze se stare luke i brodogradilišta kao što su Tanga, jedva naseljena i potpuno divlja ostrva kao što je Pemba i ostrvo Zanzibar, sada elitno turističko mesto.
Posle dugog leta stižemo u Dar es Salam. Dočekalo nas je fascinantno veliko jutarnje sunce i igra svetlosti. Žurim da što pre odem iz velikog grada koji je, kao i svaka metropola, prepun gužve i buke. Već u autobusu koji nas je vodio do broda u Tangu, drugu najveću luku u Tanzaniji, prolazimo rubom džungle i lokalna sela. Već tada se suočavam sa bojama Afrike i ta impresija ostaje snažno urezana u mom sećanju. Nigde u svetu nisam video tako jarke boje: zelenu i žutu, bleštavonarandžastu, plamtećecrvenu... i naravno spektar nežnoplavih tonova mora i neba.
 Kao i na dosadašnjim putovanjima upućen sam na lokalno stanovništvo. Sačekuju nas prijatelji. Iznenađeni su našim nestrpljenjem i planovima da sve odmah organizujemo. Pole-pole (polako, polako) i nema problema (akuna matata) njihovi su najčešći odgovori na moja pitanja puna nedoumice da li je neki problem ovde moguće brzo rešiti. U Africi vreme teče ritmom u skladu sa prirodom, pogotovo ako je letnje doba kao sada. Na moje naivno pitanje kako Afrikanci rade po letnjoj vrelini, dobronameran i iskren odgovor je bio – ne rade! Rade rano ujutru i pred zalazak sunca. A što se belaca tiče, jedni se stalno nerviraju, odustaju od daljeg puta i odlaze, a oni drugi sa oduševljenjem prihvataju ritam Afrike.
U ovoj zemlji kriza je stalna i teško se živi, ali Afrikanci goste dočekuju prijateljski, sa osmehom i pozdravom "Habari", dobro došli. Cenkanje takođe spada u običaj koji ne možete izbeći. Dok vam nude robu, usput će vam sve objasniti o proizvodu, naučiti vas poneku reč na svahili jeziku i obavezno pitati odakle ste došli. Ovi ljudi ne vole da ih fotografišete. Da biste napravili snimak moraju vas prihvatiti kao prijatelja kome će dozvoliti da zabeleži deo njihove duše. Pri tom će se uvrediti ako im ponudite novac, dok su deca, kao uostalom i svugde u svetu uvek nasmejana, neposredna i vole da poziraju.
Plaže i ostrva
Šetamo po dugim skoro napuštenim plažama po belom pesku. Ruke su nam pune školjki, puževa i korala. More se preliva u bojama plavog valera. od svetloplavog do tirkiznog i slanije je nego druga mora. Pemba, ili Zeleno ostrvo optočeno je tvrđavama koje datiraju od početka svahili civilizacije, a unaokolo se nalazi mnoštvo malih ribarskih sela. Ovde dolaze uglavnom ribolovci i zaljubljenici u podvodni ribolov. Oko ostrvaca, koja niču kao zelene pečurke u moru, plovi mnoštvo malih i velikih brodova i dovova koji prevoze putnike i robu starim trgovačkim rutama.
Plovim sa lokalnim ribolovcima između ostrvaca u lakim čamcima, jedrilicama. Unaokolo izviruju koralni grebeni kojih bi se uplašio svaki jedriličar, ali ovi ribari sa lakoćom prolaze između oštrih grebena do mesta gde se lovi trofejna riba.
Zanzibar
Unguja, najveće ostrvo zanzibarskog arhipelaga, zapravo je ogroman koralni greben na kojem se nalaze dugačke plaže prekrivene čistim belim peskom, mnoštvom kokosovih palmi i plantažama začina. Na ovom rajskom ostrvu prorade sva čula. Vetar donosi mirise začina, cveća, hrane i voća. Oči se odmaraju na belini peska, zelenim granama palmi ili narandžastoj zemlji. Po tirkiznom moru poigravaju se odsjaji starih građevina jarkih boja, a na kopnu se meša šarenilo tkanina, ukrasnih perli i rukotvorina u radnjama i uličnim bazarima.
Stountaun je grad-tvrđava ispresecan lavirintom ulica prepunih radnji koje nude arapsku robu. Po njima tumarate kao na filmu, bezbrižno, sve dok ne shvatite da ste se izgubili. Ali ne brinite, starosedeoci će vas uz osmeh izvesti do mesta odakle ste krenuli. Na trgu možete osetiti čudan nemir kada saznate da se tu nekad trgovalo robljem. Sa svih strana dopire raznolika muzika sačinjena od afričkih ritmova, arapskih zvukova do muzike Freda Merkjurija u kafiću sa njegovim imenom, u kojem je znao da sedi do kasno u noć. Što se tiče ukusa, najbolje je poručiti ribu i morske plodove, velike škampe i voće. Kafa i čaj su obavezno začinjeni cimetom i ljutom paprikom, imaju ukus koji verovatno do sada niste osetili.
Na ovom ostrvu možete videti i probati sve što je najbolje iz Afrike, Arabije i Indije. Ovo je prava destinacija za hedoniste.
Masai
Na plaže Zanzibara dolaze i pripadnici plemena Masai. Od svih afričkih plemena jedino Masai nose epitet plemstva koje su poštovali i engleski kolonijalisti. Masai ratnici obučeni su u tradicionalne odore, okićeni su nakitom, a kosa im je duga i upletena. Divim se načinu na koji hodaju, kad koračaju kao da jedva dodiruju zemlju. Kako je teško živeti samo od uzgoja i prodaje stoke, ovi gordi ratnici odlaze da prodaju rukotvorine turistima i tako zarađuju novac za celo pleme. Komunikativni su, neretko govore i po tri jezika pa sa njima nije teško sklopiti prijateljstvo, za razliku od Masaija koji žive na svojoj zemlji i ne obraćaju mnogo pažnju na strance. Njihovo bogatstvo i danas se meri brojem krava koje poseduju. Žive nomadskim životom čuvajući goveda i seleći se na bolje pašnjake. Granica između Tanzanije i Kenije otvorena je za Masaije i oni se slobodno kreću "svojom zemljom". No, bez obzira na status i položaj, i jedni i drugi poštuju pravila roda i plemena kome pripadaju, i uz osmeh jednostavno kažu: "Ja sam Masai."
| Svojim impresijama i pričom o Tanzaniji pobudio sam radoznalost kod fotografa Marka Todorovića, mog mlađeg kolege. Nemirnog duha, uvek željan novih izazova, Marko je ulazio dublje u kontinent u potrazi za svojim kadrovima. Podelili smo impresije ali su fotografije obojene ličnim pečatom. |
| 
