 Profesor dr Gabrijela Šubert pripada onim naučnicima – humanistima u čija su dela duboko utkana kosmopolitska načela. Vođena takvim opredeljenjem ona je, zajedno sa profesorom dr Ulrihom Cvinerom i dr Zoranom Konstantinovićem objavila knjigu "Srbi i Nemci – Tradicija zajedništva protiv predrasuda" 2003. godine, želeći da ukaže na bliskosti dva naroda u prošlosti, pre svega na planu kulture, odnosno književnosti. Tri godine kasnije, dr Gabrijela Šubert objavila je i drugi tom knjige "Srbi i Nemci – Književni susreti". Prilikom predstavljanja ovog značajnog dela u Ambasadi Republike Srbije u Berlinu, krajem prošle godine, dr Gabrijela Šubert je dobila i specijalni "Svečani spis" – knjigu "Prekoračenje granica: tradicije i identiteti u Jugoistočnoj Evropi", koju su joj njene kolege i studenti posvetili kao zahvalnost za dugogodišnji rad na prevazilaženju razlika i uspostavljanju nemačko-južnoslovenskog dijaloga.
U uvodu drugog toma knjige "Srbi i Nemci" dr Gabrijela Šubert piše:
"U godinama koje su prethodile, za vreme krvavih sukoba na Balkanu, kada je percepcija Srbije i Srba u Nemačkoj bila izuzetno negativno obojena i kada se činilo da je jaz između Nemaca i Srba nepremostiv, on me je motivisao da sastavim i da izdam navedeni dvojezični tom koji bi prikazao neke od brojnih i plodonosnih susreta između Srba i Nemaca u prošlosti, i na taj način dao podsticaj za ponovno uspostavljanje dijaloga između ova dva naroda... Ulrih Cviner i ja smo se zajedno angažovali za Srbiju, uvereni da je trajno ujedinjena Evropa moguća samo ako se uključe svi njeni delovi, narodi i kulture, dakle, uključujući i Srbiju i Crnu Goru. Istorijska uloga Univerziteta u Jeni za srpsku kulturu – ovde je doktorirao Vuk Stefanović Karadžić, stvaralac srpskog književnog jezika, godine 1823. iz oblasti filozofije – poslužila nam je kao motivacija, a istovremeno i kao obaveza"…
Kako je, zapravo, počelo interesovanje za srpski jezik dr Gabrijele Šubert, poznate profesorke za južnu slavistiku i studije Jugoistočne Evrope na Univerzitetu Fridrih Šiler u Jeni?
– Do srpskog jezika sam došla zaobilaznim putem: Prvo sam počela sa učenjem ruskog jezika u osnovnoj školi, a kasnije sam to nastavila u gimnaziji. Tek na studijama slavistike i balkanologije na Univerzitetu u Berlinu, pored studija rusistike, drugi moj predmet postala je južna slavistika i u tom okviru sam počela da učim srpskohrvatski jezik (kako se u to vreme zvao). U toku mojih daljih studija, interesovanje za jezike i kulture Južnih Slovena postepeno je zauzelo prvo mesto, posebno kad sam se lično upoznala sa određenom zemljom i njenim stanovnicima. Stekla sam puno prijatelja među Srbima, što me je još više motivisalo da se bavim jezikom, književnošću i kulturom Srba.
Da li možete da napravite kraće poređenje Univerziteta u Jeni između epohe kada je osnovan, zatim kada je Vuk tu boravio, i sadašnjeg vremena?
– Jena je od 1558. postala nadaleko poznati univerzitet, a susedni Vajmar je bio sedište kulturno izvanredno razvijenog kneževskog dvora, koji je od sredine XVIII veka okupljao oko sebe tadašnju intelektualnu elitu Nemačke: književnika Kristofa Martina Vilanda, filozofa Johana Gotfrida Herdera, pesnike Johana Volfganga Getea i Fridriha Šilera. Na univerzitetu u Jeni predavali su čuveni profesori: Šiler, Fihte, Šeling, Hegel, Oken, Luden, Friz i Deberajner. Pored fakulteta u Hale-Vitenbergu u Jeni se nalazio jedan od najstarijih fakulteta za protestantsku teologiju i veliki broj studenata iz Jugoistočne Evrope je došao u Jenu, kako bi se upoznali sa novim idejama, koje su se ovde razvile posebno na polju teologije i filozofije. To interesovanje postaje još intenzivnije vojno-političkim događajima na Balkanu, odnosno oslobodilačkim borbama Južnih Slovena protiv Osmanlija. Nemci su imali velike simpatije za Srbe posle srpskog ustanka protiv Turaka 1804. godine.
 Danas, nažalost, stav Nemaca u poređenju sa Geteovim vremenom je suprotan. Odnos Nemaca i Srba opterećen je jednostranim predstavama i predrasudama o njima. Potrebno je, dakle, da se učine napori kako bi se one uklonile i kako bi se podstaklo međusobno razumevanje. Kontinuitet u tom pogledu predstavlja otvorenost Jenskog univerziteta na kojom se Kolegijum Europeum Jenense i profesori angažuju za zbližavanje naroda i za bolje razumevanje Nemaca za Jugoistočnu Evropu i posebno za Srbe.
Srpske narodne pesme koje je Vuk zabeležio bile su veoma čitane u intelektualnim krugovima Nemačke XIX veka. Zanimljivo je da se sam Gete zalagao za njihovo širenje. Ukratko, kakva je bila atmosfera u tim salonima? Kakav je značaj saradnje Vuka i Getea, odnosno braće Grim za nemačka saznanja o našoj poeziji.
– Interesovanje Nemaca za Srbe tesno je povezano sa Herderom i njegovim otkrićem narodne poezije kao simbola kolektivne veličine i autentičnosti. Za njega je pesništvo naroda bilo "maternji jezik ljudskog roda" i najznačajniji izraz karaktera jednog naroda. Balkanskim Slovenima i posebno Srbima, žudno su se, u tom smislu, okrenula velika nemačka imena, pored Herdera i Getea, Jakob i Vilhelm Grim, posebno Jakob, Vilhelm fon Humbolt, Klemens Brentano, Ludvig Uland, Jakob Burkhart, Leopold fon Ranke i mnogi drugi. Ovde su otkrili ono što je kod njih odavno palo u zaborav a kod balkanskih naroda bilo u punom procvatu – živahnu pripovedačku zajednicu i kulturu poezije, koja je nemačkom recipijentu delovala jednostavno i izvorno, a istovremeno strano, arhaično i zagonetno, što je u velikoj meri odgovaralo književnom ukusu Nemaca tog vremena. Arhaična potraga za izvorima u homerovskom duhu doprinela je tome da su se nemački književnici i kulturni stvaraoci tog vremena, svesno ili nesvesno, divili narodnoj poeziji balkanskih naroda, posebno Srba.
Ovo je bez sumnje bilo najsrećnije vreme nemačko-južnoslovenskih, a posebno nemačko-srpskih kulturnih odnosa i vreme međusobne razmene. Nikada pre, a ni posle toga, književnici i filolozi nisu tako tesno i plodno sarađivali prelazeći granice svojih zemalja. Vuk Stefanović Karadžić sa slovenske, a braća Grim (posebno Jakob), Herder, Tereza Albertina Luiza fon Jakob alijas Talfj i Gete sa nemačke strane – stalno su se međusobno dopisivali, razmenjivali materijale za prevođenje, međusobno se savetovali i posećivali. Spona između Herdera, odnosno njegovih ideja o narodnoj poeziji, i Vuka Karadžića, bio je Jernej Kopitar, dvorski bibliotekar i cenzor koji je živeo i radio na bečkom dvoru i visoko cenio Herderovo delo. On je Vuka Karadžića pomagao, učio i upućivao u mnoge tajne književnog stvaralaštva, većinu gore pomenutih Herderovih stavova o narodnoj poeziji i jeziku kao i koncepata Šlecera, Kopitar je uveo Jakoba Grima u srpsku narodnu poeziju i zainteresovao Vilhelma fon Humbolta za slovenske teme. Srpske pesme se u to vreme čitaju na večernjim sedeljkama u salonima Berlina i Potsdama. Na ovim skupovima učestvuju najznačajnije ličnosti onoga vremena. Geteov prevod "Hasanaginice" otvorio je srpskoj narodnoj poeziji put ka svetskoj književnosti. Prevođena je na mnoge jezike Evrope i sveta. U to vreme petostopni trohej postao je uobičajen u nemačkoj poeziji. "Hasanaginica” je isto tako motivski inspirisala Getea.
U prvoj knjizi ističete prevode srpskih narodnih pesama koje je sačinila Talfj. Kako se ova veoma zanimljiva žena opredelila za srpsku poeziju?
– Posebne zasluge za prenošenje kulture balkanskih Slovena, a naročito Srba, Nemcima imala je književnica iz Halea Tereza Albertina Luiza Robinson rođ. fon Jakob alias Talfj. I ona je došla do srpske poezije zaobilaznim putem, preko Rusa. Od desete do osamnaeste godine živela je sa svojom porodicom u Rusiji. Tamo se razvilo njeno prvo interesovanje za Slovene. Posle povratka porodice u Hale, Tereza se najpre bavila nemačkom književnošću. Ona je i sama pisala novele i pripovetke. U duhu književne mode interesovala se za narodnu književnost.
 Vuka Karadžića je upoznala 1823/24. u Haleu. Posle toga je nabavila lajpciško izdanje Srpskih narodnih pesama i počela intenzivno njima da se bavi. Dvanaestog aprila 1824. pisala je Geteu i poslala mu svoje prevode iz zbirke pesama Kosovskog ciklusa i drugih neistorijskih pesama. Gete je bio oduševljen i ohrabrio ju je da nastavi sa prevođenjem. Svoje prevode Talfj je objavila 1824. i 1825. godine. Posvetila ih je Geteu, za koga je imala veliku ljubav. Ovi, jezički i književno izvanredni prepevi, približeni i izvornoj i ciljnoj kulturi, bili su veoma zapaženi u Nemačkoj i pretvorili su se u pravu književnu modu tog doba. Talfj je u Nemačkoj poslužila kao uzor čitavom nizu prevodilaca srpskih narodnih pesama, pored ostalih Eugenu Veselom, Vilhelmu Gerhardu i njegovom savetniku Simi Milutinoviću, Zigfridu Kaperu i Ludvigu Augustu Franklu.
Član ste Srpske akademije nauka i umetnosti. Posle predavanja koje ste održali, nedavno, u SANU, kada nameravate ponovo da dođete u Beograd?
– U toku 2009. godine, planirana je promocija knjige "Talfj i srpska književnost i kultura” u Vukovoj zadužbini i u Matici srpskoj u Novom Sadu. Ova knjiga je izašla u Beogradu 2008. godine i ja sam, zajedno s Vesnom Matović, direktorkom Beogradskog Instituta za književnost i umetnost, urednica ovog izdanja. U njemu su uključeni radovi nemačkog zbornika o Talfj koji sam izdala u Jeni 2001. godine.
Za septembar ove godine planiram da dođem opet u Beograd, kada ću učestvovati na naučnom sastanku slavista u Vukove dane Međunarodnog slavističkog centra na Filološkom fakultetu. U oktobru ću u Kosovskoj Mitrovici učestvovati na Međunarodnom naučnom skupu čija je tema "Kosovo i Metohija u civilizacijskim tokovima”. Moj referat će imati naslov "Razmišljanja o epskoj pesmi 'Sestra Leke kapetana'". Drago mi je da se ponovo sretnem sa mojim srpskim prijateljima.
Nažalost neki od vaših srpskih prijatelja nisu više među živima. Kakve Vas uspomene za njih vezuju?
– Da, između velikih vaših naučnika koji su nas zauvek ostavili, ima i mojih dragih prijatelja. Tu pre svega mislim na profesora Miljana Mojaševića i profesora Zorana Konstantinovića za koje sam uvek imala duboko poštovanje i koji će večito ostati u mom sećanju. Oni su se bez predrasuda i sa oduševljenjem posvetili kulturi i književnosti Nemaca i u najtamnijoj fazi srpsko-nemačkih odnosa. Praznina, koju su oni ostavili za srpsku i međunarodnu germanistiku kao i za srpsko-nemačke odnose, teško će se popuniti.
Oni su bili pravi posrednici između kultura – ne samo u naučnom radu nego i kao ličnosti javnog života. Još u vreme kad su Beograd bombardovali (1999) i kad su na Zapadu njegove zemljake demonizovali, Zoran Konstantinović je sve pokušavao da se izmeni njihova slika na Zapadu, posebno u Nemačkom govornom prostoru. U Berlinu se 1997. godine pojavio njegov pledoaje za nemačko-srpsko približavanje pod naslovom "Nemačko-srpski susreti. Razmišljanja o istoriji uzajamnih odnosa dvaju naroda". Ja sam Zorana upoznala kao mlada asistentkinja sedamdesetih godina prošlog veka, kada je on već bio autoritet u naučnim krugovima, ali je uvek bez ikakve arogancije i profesorske nadmenosti rado vodio razgovore sa mladim naučnicima, tako i sa mnom koja sam bila na početku naučne karijere. Od tog vremena je moj kontakt sa Zoranom bio trajan. Od 1995. godine, kada sam počela profesorski rad na Univerzitetu u Jeni, u vezi sa izgradnjom Katedre za južnu slavistiku kao i Studija Jugoistočne Evrope, naša veza je postala još intenzivnija. Zoran je često i rado dolazio u Jenu gde je držao predavanja i učestvovao na međunarodnim simpozijumima. Između ostalog, 1998. godine, prilikom otvaranja Jenske filijale Zidojropa geselšafta on je držio svečani govor pod naslovom "Jena i jugoistočno-evropski prostor. Odnos pun tradicije". Ovom prilikom je i postao dopisni član Kolegijum Europeum Jenenzea. I u tom okviru, Zoran je stalno sarađivao sa nama. Zajedno sa profesorom Ulrihom Cvinerom, vodećim kustosom Kolegijuma, i sa mnom, koncipirao je dvojezični zbornik pod naslovom "Srbi i Nemci – Tradicija zajedništva protiv predrasuda" s ciljem da motiviše ponovni dijalog između dva naroda. Posle izlaska iz štampe, u oktobru 2003. godine, knjigu smo zajedno predstavili u beogradskom Gete institutu pred mnogobrojnom i vrlo zainteresovanom publikom. Zajedno smo na istom mestu predstavili 2007. godine drugi tom knjige "Srbi i Nemci" čiji je podnaslov "Književni susreti". Ovaj drugi tom, objavljen u Jeni 2006. godine, posle neočekivane smrti Ulriha Cvinera 2004. godine, morali smo, nažalost, da realizujemo bez profesora Cvinera, ali i u njegovo ime.
Smatrate li da je značajna uloga intelektualaca u uspostavljanju saradnje među narodima i povezivanju evropskog prostora, ili su te delatnosti određene za političare. Odnosno, ako je politički stav o nekoj zemlji ili narodu negativan u svetu, koliko glas intelektualaca može da to izmeni?
– Interesi intelektualaca i političara, nažalost, znatno se razlikuju. Političari i kad tvrde da se trude da zbližavaju narode, u stvari deluju prema vodećim političkim interesima i po transatlantičkim smernicama. Glas intelektualaca ih malo interesuje. Nažalost, i javnost je sklona da preuzima njihove stavove. Posve drugi stav o Srbiji koji je zauzeo Peter Handke 1996. godine u svojim putopisnim delima, predstavlja izuzetak i izazvao je najogorčenije proteste među nemačkim piscima. U njihovim procenama se pokazuje odjek slike Balkana na Zapadu kao i pokušaj pisaca na Balkanu da se ta negativna slika menja. Bez sumnje će još proći dugo dok taj trud ne donese rezultate, ali na putu prema uzajamnom razumevanju u Evropi treba se, svakako, i dalje truditi. | 
