 Do XIX veka Srbija je bila zemlja vina i to se može videti u srpskim, usmeno prenošenim narodnim pesmama i pisanim izvorima. Iako je rakija (arapski "el-araq") došla s Turcima još u XIV veku, tek od Prvog srpskog ustanka, 1804, kada je bolest "filoksera" uništila brojne nasade vinove loze, Srbi se okreću masovnijoj proizvodnji i uživanju u "žestokom srpskom voću".
Svaki i uvek dobrodošao gost, upravo po rakiji i mezetluku, obaveznom rakijskom prilogu koji upotpunjuje ukus, prepoznaje osobenosti svog domaćina. Ono što je, ne samo u srpskoj tradiciji, neraskidivo vezano za svako ispijanje čašice jesu zdravice. U Srbiji se one kazuju u domaćinovu čast ili na slavama, venčanjima, krštenjima i drugim svečanim prilikama, uz prvu, pa i drugu ili treću ... ispijenu rakiju. I dok se danas najčešće i jednostavno kaže "Živeli!", ipak se još uvek mogu čuti i zdravice poput ove:
"Zdrav si mi brate, zdrav! Za zdravlje ove poštene sofre i poštenih obraza! Ko je ovu sofru postavio, pošten mu obraz bio! Da bog da, ko je postavio ove godine, postavljao je i do godine punu i čestitu, sretnu i bogatu, mnogo ljeta, a sve za njegova života, on i njegova đeca nakon njega, ako Bog da, vrhom je stavljao, ravnu je dizao, punu i bogatu, sretnu i čestitu, ako Bog da! I časno sjeli a pošteno ustali! Pomogao bog sjedeći i ustajući i vazda na onom mjestu sjedali s kog mogli lako ustati! I kad ti dođe ova čašica i ova zdravica, po nje polij sjedeći, a po nje stojeći i zdrav si mi, zdrav!"
 Prava domaća rakija spravljena bilo od grožđa, kajsije, dunje, maline, jabuke, kruške, šljive ili drugog voća prepoznaje se po svojoj bistrini, čistoći, aromi koja mora podsećati isključivo na voće od kojeg je spravljena u bakarnim kazanima dvostrukom destilacijom. Kada se popije, mora biti pitka – da ne peče u ustima, a da žeže u stomaku.
Po rečima Branka Nešića, promotora i distributera najboljih srpskih rakija i organizatora Rakija-festa, koji se svakog septembra održava u Beogradu, način posluživanja zavisi od voća od kojeg je spravljena. Loza se služi dobro prohlađena uz maslinke, čeri paradajz i feta sir. Treba razlikovati komovicu i lozu, kao žestoka pića koja se prave od grožđa. Prva se u Srbiji uglavnom koristi kao lek, uz dodavanje odgovarajućih lekovitih trava. Pelinkovac ili prava stomaklija dobre su za stomačne tegobe, a lincura se koristi protiv kostobolje. Lozovače koje proizvode u Maroku ili Grčkoj slatkastog su ukusa. Nazivaju ih "anisonkama" jer im se dodaje slatki morač. Jedna od njih je i uzo, piće koje nije lozovača, iako potiče od grožđa i poznato je svuda u svetu.
Kajsijevača i dunjevača tradicionalne su srpske rakije, ali se zbog svoje visoke cene, jer je njihova proizvodnja danas skupa, uglavnom manje piju. Kajsijevača se služi iz čaše koja je šira na dnu, a uža pri vrhu, kako bi iz grlića u usta ušao ukus sa pravom aromom. Smatra se da se najbolja rakija od dunje pravi od ženskih dunja iz leskovačkog kraja, jer od muške dunje pića nema. Služi se, manje ohlađena nego loza, uz slatko od dunja sa orasima i kriščicom kačkavalja.
Sve rakije, osim čuvene srpske šljivovice najbolje su ako im je jačina od 40 do 45 stepeni. "Šljiva" se pravi u jačini od 45 do 50 stepeni. Pije se i služi u malim čašicama ili tzv. čokanjčićima uz prevreli stari sir i pršutu. U Srbiji postoji preko osamdeset različitih vrsta ove rakije.
 U selu Šljivovica, pod Zlatiborom, kažu da je još 1868. Evropa priznala njihovu rakiju, kada je uredbom srpske Vlade napitak brendiran i zaštićen. Rakija se, kažu oni, po istoj ili sličnoj recepturi pravi svuda širom sveta, ali džaba sve belosvetske tehnologije kada nigde takav eliksir kao ovde ne uspeva.
– U Šljivovici ima oko šest stotina domaćinstava i nijedno nema manje od pedeset stabala šljive. Kada je dobra godina i kad naše plavo zlato obilno rodi, proizvodi se barem sto litara po domaćinstvu, vele u ovom selu i dodaju da što je jača, prepečenica je sve kvalitetnija, jer joj kiselina nestaje, a ukus se poboljšava. Najbolje je čuvati je u hrastovim i dudovim burićima, i, što je starija, to je bolja, a najpitkija je ohlađena.
Razne druge varijante rakije, kao što su orahovača ili medovača, posebne su vrste pića. Pored retkih domaćina upućenih u pravljenje ovih pića i profesionalnih proizvođača kojih još uvek ima malo, najbolje rakije od oraha i meda prave se u srpskim manastirima. Tajna manastirske rakije poznata je malom broju monaha koji svojim podvižničkim načinom življenja i samim činom pravljenja ovom piću daju poseban efekat ukusa i dejstva. Kažu da se od prave i čiste orahovače ili medovače teško možete napiti onako, "kao letva", kako to kažu u Srbiji za one koji teturaju pridržavajući se za plotove na putu od mehane do kuće. Služe se u čokanjčićima, na sobnoj temperaturi uz orah, lešnik ili kuvano žito. I, još, ako uspete da se uzdržite od treće čašice... Živeli! | 
