Umetnost je beskrajna božanstvena sloboda |
Slikar Vladimir Vlada Veličković izabran je za člana francuske Akademije umetnosti 7. decembra 2005. godine, na mesto koje je pripadalo Bernaru Bifeu, slikaru egzistencijalisti. Dekretom Žaka Širaka, izbor je potvrđen 31. januara ove godine.
Tekst i fotografije: Aleksandar Manić |
Već desetak godina ubeđuju me da pristupim francuskoj Akademiji umetnosti. Institucija stara skoro četiri veka i ja u njoj. Sve te sede glave – pa kako je i moja posedela, nisam odoleo poslednjem "napadu" čiji me je intenzitet osigurao da ću biti izabran. Moram da priznam da ne volim da gubim. A, ticalo se i ugleda naše zemlje. Nije nas bilo pod kupolom do sada, pa evo i to se dogodilo - kaže Vlada Veličković, srpski slikar i prvi Srbin s titulom francuskog akademika. |
| Posle studija arhitekture, Veličković se posvetio slikarstvu, a ubrzo, već 1966. godine, napustio je rodni Beograd i nastanio se u Parizu. Njegovo stvaralaštvo, značajno za pokret figurativne naracije, nikoga nije ostavilo ravnodušnim. Pokušaj da pronikne u tajnu ljudske drame, odveo je Veličkovićevo slikarstvo, izražajno i precizno, ka obradi jedne velike teme – prolaznosti materijalnog sveta. Ljudsko telo, slabo i osuđeno na nestajanje, mučeno je, razapinjano, žrtvovano i osuđeno na fizičku smrt. Pored uspešne slikarske karijere, Vlada Veličković je od 1983. do 2000. godine bio profesor na pariskoj Visokoj školi slikarstva, izvodeći brojne generacije mladih umetnika. "Boravak na pariskoj slikarskoj akademiji bio je za mene neprekidno bogaćenje. Radio sam punom energijom, nisam se štedeo, bio sam angažovan do kraja, ostavio sam im deo sebe i svog iskustva. Siguran sam da je moja poruka ostala duboko urezana u svakom pojedincu s kojim sam bio u dodiru. Za osamnaest godina profesorovanja nisam imao nijedan neuspeh na diplomskim odbranama. Beskrajno mi nedostaju" – kaže Vlada o svojim studentima na početku razgovora. |
|
 | |
|
Vaše slike, nalik hrišćanskim živopisima, istovremeno ukazuju na ljudsku snagu i slabost, fizičku i moralnu. Zašto na njima preovladava mračna, zemna strana čovekovih težnji?
- U pitanju je izbor zasnovan na mom senzibilitetu. Moje zanimanje za određenu tematiku, kažete mračnu, zemnu, bilo je zacrtano već na samom početku, davnih pedesetih. Hranjen sam događanjima, informacijama i ilustracijama, složenim i dobro sačuvanim u sećanju, upamćenim do te mere da mi i danas predstavljaju jednu vrstu podloge na kojoj gradim uz pomoć veoma preciznih simbola.
Prikazi na vašim slikama ponekad izgledaju kao da su preuzeti iz udžbenika za sudsku medicinu – bez događaja, samo s posledicama. Vi ste samo svedok. Ko je sudija? |
|
 | |
| - Na samom početku služio sam se dokumentima te vrste, ali mnogo više onima koji su pratili sve moguće događaje sa tragičnim posledicama. Vidno polje nam je preopterećeno sveprisutnim užasom, a svest i savest su na teškom, skoro nepremostivom ispitu. Svedok jesam, a i sebe i vas pozivam da budete sudija. Ne treba da se oslanjamo na vreme koje čini da se mnogo toga zaboravi; a ni na istoriju, koja se često zavarava činjenicama koje to nisu. Kao primer spomenuću sve ono što nam se dogodilo ovih poslednjih godina. |
|
Istorija se ponavlja
"Ova naša planeta nije s vremenom sazrevala niti je za sobom ostavila prošlost. Nažalost, ništa se nije promenilo. Istorija se ponavlja. Čoveku ne treba mnogo razloga da deluje agresivno, rušilački, genocidno... Pola veka sam se rvao s jednom jedinom tematikom i svakodnevne informacije mi daju puno pravo, a na izvestan način i zadatak. Osećam se dužnim, možda i angažovanim, mada tu reč ne volim, da izdržim i ne odstupim. Uvek pomislim na Brehtove reči da se smeje samo onaj koji ne sluša dnevne vesti. Istovremeno bih u pomoć pozvao i Bretona koji kaže da će umetnost biti grčevita i dramatična, ili je neće biti. Kako stvari stoje u ovoj našoj današnjici, biće još mnogo toga da se saopšti savremenicima i onima posle nas." | |
|
U vašim delima nema zagonetki i misterija, nego se oseća želja da u duhu posmatrača ostavite ožiljak. Da li time postavljate pitanja ili dajete odgovore?
Neophodan je dijalog između gledaoca i gledanog. Prihvatanje ili odbijanje tog dijaloga jednako je važno. Indiferentnost je porazna. Dubina ostavljenog ožiljka jeste merilo efikasnosti onoga što vam je ponuđeno da pogledate. Nezavisno da li pitanje odbijete ili prihvatite, ožiljak postoji, manje ili više bolan. Neophodan je. Ja samo pokušavam, a ne znam da li i uspevam, da prikažem šta je čovek sposoban u svom ludilu, nacionalističkom, fanatičnom i religioznom, da učini istom tom čoveku. Znači, moj zadatak i cilj je da postavljam pitanja. Na vama je da odgovorite ili bar pokušate da odgovorite.
Živite i stvarate četiri decenije u zemlji u kojoj niste ni rođeni, a ni odrasli. Kako ste sačuvali sopstveni identitet i ostali ono što jeste? |
|
 | |
| Jedna sredina, kao što je ova, sa svim onim što poseduje – istorijom, tradicijom i mitologijom, ne prima vas ni lako, ni bezbolno. Ako ona u vama ne prepozna izvesnu različitost, nešto novo, drugačije, ona pokušava da vas upije i traži od vas da vi upijete pruženo i postanete, brže ili sporije, potpuni deo nje, njenog ponašanja, načina života, običaja, kulture. Kada postanete svesni te "opasnosti", morate se snabdeti štitom koji će propustiti ono na šta pristajete, a odbiti ostalo. Morate se ispraviti u jednom nepokolebljivom stavu, braneći svoj identitet i integritet, pod uslovom da ih imate. Morate verovati, bez straha, u svoju različitost. Ona je vaše najveće bogatstvo. Ponekad je to povezano s teškoćama, ali ne gradi li se jedna ličnost baš na teškoćama? Iskušenja su mnogobrojna, sumnja vas progoni i kada ustanovite da ste ostali na nogama, zadovoljstvo je još veće. |
|
Dve decenije ste radili kao profesor na pariskoj likovnoj akademiji. Obrazujući mlade, da li ste im savetovali da se usklade sa svojim vremenom ili da stvaraju nezavisno od društveno-ekonomskih zakonitosti ?
- Savetovao sam im, pre svega, da budu svoji, da osluškuju sebe, da imaju poverenja u ono što rade, ali i da sumnjaju u svoj rad, da se suoče sa neistomišljenicima, da grade integritet koji je u početku jedna krhka građevina, kroz koju produvavaju svi mogući vetrovi, tendencije i iskušenja. Iz svega toga treba izdvojiti sve što može da posluži u formiranju i nikada ne napustiti ono izvorno, lično. Kad bi umetnost i kreativnost funkcionisali po društveno-ekonomskim zakonitostima, pa njih jednostavno ne bi ni bilo! Umetnost je, kako je ja shvatam i pokušavam da je živim, beskrajna božanstvena sloboda. Treba je iskoristiti potpuno, prepustiti joj se i otići sa verom, čak i veoma skromnom, da ste ostavili mali trag onima koji će ga prepoznati. |
|
 | |
|
Postići više sa manjim
"Treba imati želju, ambiciju i motivaciju da uz s vremenom stečeno iskustvo, dogradite i nadgradite već urađeno, da koraknete napred, pa čak i iskoračite u nepoznato. Likovni jezik to omogućuje. Bezbroj je primera i mogućnosti. Ništa nije poraznije za jednog autora nego da se davi i da vas davi istovetnim sadržajem i likovnim rukopisom. Ja osećam da mogu i da želim, za ovo vreme što mi preostaje, da budem jednostavniji, efikasniji, da postignem više sa manjim, kako je govorio čuveni arhitekt Mis van der Roe. Svesti dejstvo slike na ono što je bitno, ne rasplinjavajući se i ne izbegavajući suštinu. Menjati se, evoluirati, u izvesnom kontinuitetu, trebalo bi da bude motor svakoga ko se bavi ovim poslom." | |
|
Da li današnje generacije studenata umetnosti nose u sebi stvaralački bes i želju da se nešto dokaže i zauzme?
- Bez besa, ambicije i želje ne vredi se baviti ovim poslom. On jeste avantura, pre svega vama neophodna. To je lavirint u koji uletite glavom bez obzira i jedino od vas zavisi da li ćete naći izlaz. Rad je bitna karika koja može da pokrene tu paklenu stvaralačku mašinu. Istovremeno računajte na samoću, jer ste užasno i božanstveno usamljeni, sa pogledom uprtim na svet, vreme i sebe.
Da li su mladi neangažovani jer nemaju veru u budućnost ili se previše brinu za sopstvenu sigurnost?
- Vera u budućnost pre svega je vera u samog sebe. Ništa vam neće pasti sa neba. Sa svojih deset prstiju morate sve uraditi. Ne treba verovati u čudo, slučajnosti ili u srećne zvezde. Ponekad se nešto od svega toga desi, ali... |
|
 | |
Rekli ste jednom da nije dovoljno biti slikar, nego je potrebno biti dobar slikar. Kako biste posavetovali mlade da uspeju, da ostanu na nogama i postanu "besmrtni"?
- Da, važno je biti dobar slikar, ali što više vreme prolazi, čvrsto verujem da treba biti i dobar čovek. Pa ako je sve tako, možda vas ni "besmrtnost" neće mimoići. Ali ovoga puta se nećemo baviti metafizikom. Letimo spokojno Jatom! | |
|
