 Kupatilo iz "Hamama Balkanije" možda neće biti dovoljno da bismo postali čistiji i lepši, iako je verovatno upravo zbog toga i stvoreno. Naročito to neće biti moguće ako se zna da se i dalje, i sve više, čitaju najsvežije vesti i "laki tekstovi", gledaju televizijske slike i internet prezentacije, pišu i šalju poruke, fotografije i filmovi mobilnim aparatima koji nas, hteli mi to ili ne, polako porobljavaju. Jer, zaboga, savremeni čovek nema ni vremena za sadržaje u koje se treba udubiti. Čak i turska kafa, simbol slatkog vremena dokolice i malih ceremonija, polako nestaje sa ovih prostora. Više se pije ona instant, koja se brže pravi.
Svoju prvu knjigu pesama "Koji put do ljudi vodi" (1972), Vladislav Bajac je napisao i objavio sa osamnaest godina.
– Po tome što sam u tinejdžerskim godinama počeo da pišem pesme, verovatno se mnogo ne razlikujem od tadašnje većine mladih ljudi. Ono po čemu sam bio možda hrabriji, ali i nepromišljeniji jeste što sam se usudio da pristanem na ponudu da sa svojih osamnaest godina objavim knjigu pesama. (Možda i zato što mi je otac u to vreme bio izdavač, još smeliji od mene i koliko i ja nepromišljen – čim se nije odupro mom mladalačkom entuzijazmu). I, naravno, zažalio sam. Shvativši da sam poranio sa javnim objavljivanjem, čitavih šesnaest godina čekao sam do sledeće knjige.
Vaša prva književna nagrada bila je ona koja Vam je dodeljena za haiku poeziju i to u postojbini haikua. Šta Vas je privuklo ovoj japanskoj formi?
– Kao prvo, ja sam i u svojoj javnoj tišini nastavio da pišem poeziju, ali sam objavljivao poeziju drugih svetskih pesnika koje sam prevodio na srpski jezik. Bila je to svojevrsna stalna kreativna vežba. Haiku poezija je stigla zajedno sa mojim zanimanjem za zen budizam. Fascinirala me je prividna lakoća kojom se preko ove poezije stizalo do savršenstva. I, zapravo, mene je u njoj privlačila težina dostizanja cilja; haiku vas, naime, izaziva da u samo tri stiha od sedamnaest slogova, dakle da samo sa tih nekoliko reči ispunite čitav niz formalnih i poetičkih zahteva. Kraće rečeno, da možda čitavu životnu filozofiju stavite u tako malo slovnog prostora. To je na samoj granici ostvarivog. No, zamislite mogućnost uspeha! Kakva je to, ipak domašiva, veličanstvena lepota! Osim toga, uređivao sam i časopis za haiku poeziju (zajedno sa legendarnim prof. Vladimirom Devideom i drugima), pisao tekstove na teme iz te oblasti i prevodio tuđe. Otud se i desilo da sam dva puta u Japanu dobio važne nagrade za ovu poeziju. Posle objavljivanja zbirke svoje haiku poezije, i taj se krug zatvorio. Barem kad je o javnom objavljivanju reč.
"Svaki simbol izvrgne se u heroja", glasi jedna rečenica u tekstu "Zarobljena pisaća mašina" iz Vaše knjige "Evropa Ekspres". Koliko književna nagrada predstavlja, simboliše istinsku književnu vrednost nagrađenog dela, a koliko od samog pisca čini heroja među književnicima i čitaocima?
– Pa, čini ga možda herojem jedino pred čitaocima. Fokus pažnje javnosti učini ga prisutnim i dostupnim. Kolege pisci najčešće nisu preterano skloni da vas tim povodom uzdižu; i iz dobrih i iz onih drugih razloga. A sam pisac, ako je suštinski zreo i mudar, ne daje mnogo na nagrade. Naravno da priznanja pomažu knjizi, ali ona dođu i prođu. Neke nagrade su zadržale svoje visoke estetske kriterijume, ali mnoge od njih su s vremenom postale društveno-politički kompromisi, nagrade sa zakašnjenjem, odraz podela itd. Izvestan broj nagrada pogodi pravog dobitnika, ali većina postaje polje različitih kalkulacija. No, na piscu je da piše dogod ima šta značajno da kaže, a ne da se previše bavi nagradama.
"Hamam Balkanija" ima dva pripovedna toka, jedan je u prošlom, a jedan u sadašnjem vremenu. Šta je bio razlog, a šta cilj ovakve kompozicije knjige?
– Razlog je bio da se oprobam u fizičkoj odvojenosti dva vremena. Ja sam napisao nekoliko romana koji se bave prošlošću – onom sasvim dalekom i nešto bližom – pa me ponekad pogrešno svrstavaju među pisce takozvanih istorijskih romana. Ja sam, međutim, napisao isto toliko knjiga koje ne pripadaju prošlosti. Ovom knjigom želeo sam da pokažem kako su neke teme večne i u svim vremenima aktuelne. Jedna od tema ovog romana jeste problem dvostrukog ili, tačnije, mnogostrukog identiteta. Odabrao sam da likovi iz balkanske prošlosti uglavnom budu istorijske ličnosti koje su iz jedne vere prešle u drugu i odlučile da, ovako ili onako, žive u obe istovremeno. Pripovednim tokom vezanim uz moderno, sadašnje doba, dominiraju stvarni ljudi iz celoga sveta koji su, svaki na svoj način, živeli, ili žive svoje višestruke identitete. To su poznata imena (od Gerija Snajdera, Lenarda Koena, Alana Stivela do Gamala Gitanija, Orhana Pamuka i dr.), iako ih autor ove knjige potpisan mojim imenom obznanjuje kao izmišljene likove sa "nepoznatim" imenima. Dakle, posmatrajući istoriju po dubini i geografiju po širini, bilo je moguće pokazati (bez želje da se išta dokaže, jer to nije posao književnosti) kako u svetu postoje zajednički imenitelji i među problemima i među rešenjima. Na formalnom planu, zanimalo me je kako će u istoj knjizi zajedno funkcionisati klasičnije ispisana kontinuirana romaneskna priča datirana u šesnaesti vek i modernije ispisana diskurzivna proza sa većim brojem manjih primera iz dvadesetog i dvadeset prvog veka.
Sličnosti... U istoriji i u svakodnevici, na različitim vremenskim i prostornim tačkama ima ih puno. U romanu priznajete da vas one snažno privlače. Zašto?
– Svet je sačinjen od svojih lokalnih specifičnosti, ali stubovi filozofičnosti, potom psihološke ravni pojedinca i životna pravila svuda su slični. Te male razlike čine umetnost. Ili teme za umetnost. A ona sebe isprobava na ispitu je li u stanju da od malih razlika stvori veliku vrednost po sebi.
 Koliko je Andrićev Mehmed-paša Sokolović bio presudan za Vaše poniranje u istog junaka, a koliko je književna sličnost našeg nobelovca i Orhana Pamuka uticala na vaše pisanje o "balkanskom kupatilu"?
– Izazovno je oslanjati se na delo velikana Ive Andrića. S druge strane, preuzimanje štafete u bilo kojoj sličnosti s njim veoma je riskantno. Ali, ja rizik volim: bez opasnosti, nema ni uspeha. Čak sam se usudio (a na drugi način, vidim, i moj kolega Radoslav Petković) da se naglas upitam zbog kojih je razloga naš nobelovac u svom romanu "Na Drini ćuprija" prerušio u lik iz legende jednog od dva glavna junaka u mom romanu: pravoslavnog Grka Josipa, najvećeg arhitektu Osmanskog carstva, u islamu znanog pod imenom Kodža Mimar Sinan? A on je bio veliki neimar, projektant i idejni tvorac tog čuvenog višegradskog mosta, zadužbine, turskim imenom Mehmed-paše Sokolu, to jest po pravoslavno-srpski, Baje/Bajice Sokolovića. I da odgovorim na vaše pitanje, da se ja bavim Sokolovićem presudilo je to njegovo dvojstvo. Zanimljivo je što ste i vi zapazili sličnosti između dva nobelovca! Orhan Pamuk veoma ceni delo Ive Andrića. Kada je bio moj gost u Beogradu, sate je proveo beležeći svaki detalj o njemu pri poseti Muzeju našeg nobelovca, nekadašnjem Andrićevom domu. Ne bih želeo da zvuči pretenciozno, ali mislio sam da i posle njih ima još nešto da se doda na temu balkanskog kupatila (i lonca, simbolički), pa sam to i učinio. Na svoj način.
Kakva je to duhovna ili materijalna struktura, koja postoji na Balkanu, a koja traži stalno, a danas pogotovo, kupanje i ispiranje čistom vodom?
– Teško je na takvo pitanje odgovoriti i čitavom knjigom, a kamoli jednom rečenicom. Očigledno je da su male razlike na malom prostoru ponekad bile okidač nedaća, a ti isti razlozi i povod ujedinjenjima. Tom buretu baruta često je fitilj bio negde sasvim daleko. Kada se toj potpali doda nerazumna iracionalnost ljudi Ruritanije, eto nesreće. Ruritanija je, inače, naziv izmišljen u Zapadnoj Evropi, kao što je i Balkanija izmišljen naziv – ali moj. Ali, ti isti ljudi često su bili predvodnici avangardnih ideja, od političkih do umetničkih: setimo se maga Dimitrija Mitrinovića (o kojem sam napisao knjigu "Crna kutija"), kosmopolite koji je još početkom dvadesetog veka zagrejao najveće umove sveta za ideju stvaranja Evropske unije i Ujedinjenih nacija. Ili srpskih nadrealista koji su neke korake napravili i pre francuskih! Čini se da je problem Balkana kanalisanje energije. U zavisnosti od okolnosti, njome se moglo i može manipulisati u neverovatnim ekstremima.
Koliko politička ili religiozna uverenja i životna sudbinska određenost utiču na podvojenost i usamljenost likova u Vašem romanu, a koliko u životu uopšte?
– Život se kreće putanjom koju diktiraju nasleđe, politika, religija, ali i slučajnost. Taj splet nepredviđenih okolnosti ume i te kako da iznenadi život. Kada se ljudi nađu u takvim nepredviđenim situacijama, često ih prozovu – sudbinom. Usamljenost je posebna kategorija; iako osama, samoća i usamljenost imaju hiljadu oblika i lica, one su duboka intima svakog pojedinca i ne bi ih valjalo mešati sa podvojenošću ličnosti. Mislim da se one ne susreću i ne utiču suštinski jedna na drugu.
U romanu stoji podatak da je prva beogradska knjiga štampana 15. avgusta 1552. Mehmed-paša koji je to odobrio, kao rumelijski beglerbeg, ovim je, pored ostalog, učinio Beograd ne samo centrom pismenosti i kulture, već i trgovačkim centrom Balkana u šesnaestom veku. Na tom Dorćolu mešali su se ljudi iz svih krajeva pa i Dubrovnika, iz kojeg je i doneta prva štamparija. Vaš komentar u odnosu na savremena dešavanja i poziciju kulture u Srbiji?
– Ja sam opisao Beograd šesnaestog veka – kao i Istanbul, uostalom – kao kosmopolitski grad. Beograd je to uvek bio. Uz sve turbulencije, nacionalistička prebrojavanja, sukobe unutar i oko nas, on je to i dalje. Potrebno mu je spoljašnje zalečenje, ali suština mu je sačuvana. Treba poraditi na njenoj količini. Naročito je kultura ovoga grada otporna i, da upotrebim pravu reč – žilava. No, u skladu s vremenom, kultura se više ne sme ostaviti samo na toj samoimprovizaciji i pojedinačnim poletima. Vrlo brzo tako može da sklizne u amaterizam. Država mora umetnost da podrži dugoročnom strategijom, novcem i svakom vrstom logistike. Srpska književnost možda nije među najboljima u svetu, ali je među najraznovrsnijim. Zar to nije dovoljno za novi početak?
Savremena kultura, umetnost i naši životi postali su i suviše sinkretični. Film, muzika, internet, pozorište, roman, poezija, kao da dobijaju zajedničku poetiku. Šta se time dobija, a šta gubi?
– Problem novog doba jeste problem dajdžestirane, "sažvakane" kulture. Vreme više nije samo novac, već ono postaje nevidljiva materija. Nikada toliko ljudi nije bilo bez dovoljno vremena, i, prirodno, toliko površno. Sada su najatraktivnija zanimanja ona koja su zapravo zaslužila da budu samo servis umetnosti: marketing, PR, menadžerstvo. Reč je o polupostojećim profesijama u realnosti koje u vrednosnom sistemu samo stvaraju dodatnu zabunu tako što hoće da kažu kako je slika o umetničkom delu važnija od dela samog.
Časopis Haiku, koji ste uređivali, u svom poslednjem romanu ocenjujete kao pravi kohezioni ponos bivše Jugoslavije. Zašto?
– Pa, zato što je redakcija bila sastavljena od ljudi iz cele bivše Jugoslavije, a časopis je objavljivao radove iz te zemlje i dodirivao mesta na zemaljskoj kugli koja je retko koji drugi uspevao. Uz to, bio je vrlo skromnog izgleda a vrhunskog kvaliteta; jedan od najboljih na svetu u svojoj oblasti.
Kao potpredsednik srpskog PEN centra i direktor izdavačke kuće "Geopoetika", šta mislite, da li su srpske književne institucije dovoljno otvorene za ulazak novih književnika i nove poetske energije?
– Neke, poput Srpskog književnog društva, Udruženja književnih prevodilaca i PEN-a, i te kako jesu. Ali, ukupna kulturna klima nije dovoljno dobra jer je kultura dozvolila da joj politika uđe u skoro sve pore. A politika jeste lukava pojava koja ume da se uvuče ljudima i u spavaće sobe. No, bez pisaca i dobre književnosti, nijedna institucija nije dovoljno važna. Zato sve te institucije (uključujući i državu – uz nadu da će se realizovati ideja o stvaranju Nacionalnog centra za knjigu) moraju da stvaraju što bolje uslove kako bi se pojavili novi talenti koji će prevazići prethodne.
Iz Vaših dela saznajemo da ste puno putovali. To činite i dalje. Šta Vas na tim putovanjima, na kojima srećete cenjene pisce različitih kultura spaja, a šta odvaja od Beograda, Novog Sada, Srbije, Balkana, samog sebe i Vaših dela?
– Spajaju me saznanja da je suština kulture svima zajednička i da utopizam kulture pokreće svet. Bez tog duhovnog poriva koji je osnovni motor za napredak, neće raditi ni one tehničke, prave mašine niti će ekonomija biti motivisana. Ta duhovna strana sveta ni dan-danas nije dovoljno objašnjena, što i jeste njena lepota. Možda upravo zato, kao skrivena ili samo naslućena lepota, i jeste glavna snaga sveta. Inače, nikada nisam prihvatao glasni patriotizam. Ono što mi je primerenije, to je skromni lokal-patriotizam. A za mene to je tiha ljubav prema Beogradu. A, kao što znamo (ne samo sa transparenata), Beograd je Svet. Sa druge strane, putovanja su kao ogledalo samoga sebe i sopstvene kulture: putnik se ogleda u Drugome, njegova zemlja u Drugoj, njegova kultura u Tuđoj. Tako se poredimo, tako se takmičimo, tako napredujemo. Ne zarad pobede, već zbog Lepote. |
