 Od dolaska iz Amerike, gde Vladimir Pištalo živi i radi kao profesor univerziteta, usledila je svečanost dodele nagrade, zatim brojne promocije po gradovima Srbije. Ređali su se susreti s čitaocima u Novom Sadu, Nišu, Vršcu, Somboru...
Kako ste primili vest o Ninovoj nagradi?
– Ninova nagrada skreće pažnju na knjigu, ona je, kao što sam rekao u pozdravnom govoru, nešto što obezbeđuje dostojanstven ram i osvetljeni podijum za književno delo, i to je dobro i za knjigu i za percepciju knjige. Nadam se da će ljudi posle ove nagrade više čitati moje knjige, a onda će te knjige dobiti priliku da čitaoce navedu da ih možda i zavole.
Šta za vas predstavlja ovo priznanje?
– Ninova nagrada daje čoveku mogućnost da nešto kaže. Naprosto, tu je autor u prilici da ga sluša mnogo ljudi. Njegovo je da se pokloni i počne. Ne mislim samo na intervjue, već i na razgovore, susrete s čitaocima, a mislim tu i na delo. Ninova nagrada ima moć da potvrđuje pisca koji ima potencijal. Ali i obratno. Razgovarao sam poslednjih dana sa mnogima. Jedan od mojih sagovornika rekao mi je da ima onih koji čitaju jednu knjigu godišnje, a ta knjiga je ona ovenčana Ninovom nagradom. To je, zapravo, šansa za knjigu. Da je pročita neko ko se ne bavi književnošću, a onda uvrsti u svoju biblioteku i preporuči drugima. Neko se maši te knjige i iz nesporazuma, ali tog trenutka knjiga je dobila šansu i ako može da veže čitaoca svojom poezijom, svojom magijom, onda je to dobro.
Kako je Nikola Tesla postao vaša književna inspiracija?
– Nije tu bilo nekog velikog plana. Postoje pisci koji imaju veliki plan svog stvaranja. Tu bih spomenuo Vaska Popu, koji je jednom mom prijatelju jedne decembarske večeri nabrojao spisak pesama koje namerava da napiše sledeće godine. Ovaj se našao u čudu, no Vasko Popa je, zaista, do kraja naredne godine napisao tačno te pesme koje je i najavio, i to doslovce i tim redom. Popa je imao tu veliku šemu stvaranja koje se držao. Meni je to nezamislivo. Ja krećem od malih stvari, od detalja koji se kasnije razviju u ono što treba.
Od čega ste krenuli u pisanju ovog romana?
– Tesla je za mene u početku bio serija zanimljivih slika. Jedna od njih je bila i ona na kojoj se on, u poznim godinama, oklizne, a noge mu polete bukvalno uvis. To za jednog starog čoveka ume da bude zaista nezgodno. On je opisujući taj događaj rekao da je u tom času "čitava krošnja njegovih nerava planula", da se okrenuo i dočekao na noge. Tom prilikom ga je prolaznik koji je bio iza njega u čudu pitao kako je uopšte moguće da se čovek u njegovim godinama tako vešto dočeka na noge, posle takvog pada. Tesla je odgovorio da je video kako to rade mačke, ali ne i ljudi. Začuđujuća je naime ta naštimanost njegovih nerava na pravu frekvenciju. Ljudi koji proučavaju Teslino delo znaju to. Tu je i slika velikog naučnika dok pušta gromove, ili pak slika kada još kao dečak baca grudvu snega, koja se pretvara u lavinu. Za one koji nisu pročitali knjigu, reći ću da je Tesla s grupom dečaka bacao grudve snega nizbrdo. Ove su kotrljajući se postajale sve veće, ali su se negde ipak zaustavljale. Teslina grudva se nije zaustavila već je rasla. Postajala je sve veća i veća kako se kotrljala i u jednom času bi počela da šušti, potom da grmi. Onda bi počela polako da odvaja sloj trave, pa sloj zemlje, zatim je odnela nekoliko borova, a lavina je postajala sve silnija. Čula se i strašna grmljavina. Tu se otkriva metafora kako od nečeg što je bilo ništa postaje stihija. To je i metafora o samom Tesli, o toj ogromnoj snazi koju je oslobodio jedan čovek. To su bile neke od slika koje sam ja kasnije pretvarao u priču. Za to je trebala ogromna količina znanja. Bez slike ne možete ništa da zamislite, ali bez znanja ne možete ništa da ispričate. Prvo sam slike pretvarao u priču, a kasnije druge naučene koncepte ponovo pretvarao u sliku. Jedan moj prijatelj je za Bunjuela rekao da je imao tu divnu mogućnost da ideje pretvara u slike. Ja mislim da je to posao slikara, reditelja, ali, bogami, i pisca. Počeo sam od slika, dopunio ih znanjem i pričom, a onda opet sve ispričao u slikama.
Rekli ste da postoji čudna povezanost između novčanice sa Teslinim likom i vašeg nadahnuća?
–Teslin lik je bio prikazan na jednoj lepoj plavoj novčanici u doba hiperinflacije. Novčanica je izgledala odlično, ma koliko je vrednost tog novca bila obezvređena. Zanimljivo je to da što je više opadala vrednost tog novca, te slike su izgledale sve manje realistične. Likovi naših velikana na kraju su izgledali kao slike sa poternice. Tu je bilo onih milion nula uz prave velikane koji su na tim novčanicama, na neki način, bili obespravljeni. Lik Tesle je bio prikazan na jednoj od prvih takvih novčanica. Ta plava boja bila je predivna. Tad sam već počeo da radim na Tesli i osetio sam neku vrstu magijskog povezivanja. Stavio sam novčanicu na zid i stalno je gledao.
Zanimljivo je da ste priču o Tesli, iako u formi romana, obojili poetskim. Kako vam je to pošlo za rukom? Izjavili ste svojevremeno da se priča o Tesli i ne može ispričati bez poezije o Tesli.
– Ja mislim da se priča ne može ispričati bez poezije. Poezija je poezija, proza je proza za neke pisce i za njih se proza sastoji od čvrstih, pametnih rečenica koje imaju tu nosivost i zaplet. Za mene to nije dovoljno. Kad bih morao da pišem takvu prozu, ne bih je ni pisao, jer me ne zanima. Poezija je ono što je u delu interesantno za mene. Kombinaciju poezije i proze književni kritičari su nazivali slikovno pismo ili "proezija". Jedan pesnik je rekao da je poetska proza kao sfinga – dva različita elementa. Meni se nije činilo da su to različiti element. Te dve stvari, proza i poezija, nisu mi izgledale različito. Nisu mi izgledale različito poezija i proza, kažem, a ni misli i osećanja mi nisu dolazili odvojeno pa sam ih tako i preslikao u romanu.
Samom pisanju romana prethodilo je Vaše dugogodišnje istraživanje, traganje po mnogim arhivama, bibliotekama i sličnim ustanovama...
– Stvaralaštvo je bilo otvoreno pitanje za Teslu, a eto, i za mene. Tesla je citirao Marka Tvena koji je za sebe govorio da je lenj i da ništa ne bi uradio da to za njega nije bilo igra. A uradio je mnogo, jer, ako pisanje smatramo radom, onda Tven ima zaista impozantan opus, ali, pošto je svoj rad smatrao igrom, tako je i govorio. Rad kojem je bio posvećen Tesli je zapravo bio kao disanje! On se nije osećao kao većina ljudi koji na posao odlaze ujutro u sedam sati a vraćaju se u pet po podne. Što se tiče mog skupljanja građe, to je zaista rad, to je kopanje po arhivima, dokumentacijama, bibliotekama. Tamo sam proveo dane, mesece i godine. I, da dodam, to je rad koji ne regeneriše, kao što to čini pisanje. Da bih nekako sve ublažio, disciplinovao sam sebe i, koliko god da sam vremena proveo u nekom arhivu ispisujući delove građe, svakodnevno sam sedao za sto i pisao, radio na romanu. Da se podsetim da to na kraju nečemu i vodi. Bilo bi mi mnogo lakše da sam radio na nekoj enciklopediji o Tesli. Ovde sam morao da zadrem i kopam po svemu na šta naiđem, ne bi li u gomili te suvoparne građe iskrslo nešto što bi mi pomoglo da osvetlim Teslin lik. To znanje koje sam stekao tokom proteklih godina, kondenzovao sam na neki način, kako bi mi pošlo za rukom da ga zapravo prepričam, da ga prevedem u slike. Knjiga ima dva elementa, jedan je onaj magijski, a drugi je povećana jasnost koju sam ostvario upravo ilustrovanjem.
Imali ste tu privilegiju da na neki način bliže upoznate lik Nikole Tesle. Postoji li nešto što Vas je u životu ovog velikana posebno fasciniralo?
– Bilo je tu mnogo neobično čudnih momenata iz njegovog života. Pre svega obilje onih lepih, mističnih slika sa kojima sam i počeo, a koje su i ostale najvažniji način mog razmišljanja o njemu. Priča je tako beskrajno čudna i ostala je čudna i pošto sam je ispričao. U tome je cela priča. Nije to zagonetka u kojoj je bio nepoznat samo jedan element. Ne možete je parafrazirati. Kao ni pesmu. Recimo, pitamo se o čemu se radi u pesmi "Santa Maria della salute". Čak i ako je prepričamo, ona će nastaviti i dalje da sija. Tako se i Teslina biografija i pošto je ispričana ne može svesti, već i dalje nastavlja da deluje svojom magijom.
 Kako biste objasnili simboliku svog romana?
– Ljudi su, kad je o naslovu mog romana reč, imali različite komentare. Jedan čovek me je pitao da li ja možda mislim da su sve ranije knjige o Tesli bile maske, a ja sam, eto, prvi dao portret. Naravno da nisam. Mislim da je istina najveća magija. Pozvao bih se ovde na Kanta koji je govorio da čovek treba da se ponaša tako da to bude univerzalno pravilo. Zamislite sad da to pravilo primenimo i nekome kažemo kako ružno izgleda, ili kako je lopov, rđav čovek i slično. Takvo društvo ne bi moglo da postoji. Uveren sam da je naš izbor ili ljubaznost ili istina i da je maskiranje jedan potpuno normalan deo funkcionisanja društva. Pored toga, Teslu su mnogi doživljavali kao drugačijeg, kao masku, ali i on je mnoge ljude doživljavao kao maske. Pitao sam se šta je to što maske pretvara u ljude i zaključio sam da je to jedino ljubav. Jedno od ključnih pitanja koje knjiga postavlja jeste kolika je bila mera ljubavi, emotivne razmene, koja je postojala između Tesle i drugih ljudi.
Izjavili ste svojevremeno da je jedan od vaših motiva da počnete da pišete ovaj roman bio da američke čitaoce upoznate sa Teslinim detinjstvom i mladošću, a srpske sa onim delom Teslinog života koji se odnosi na njegov život u Americi.
– Drago mi je što ste to pomenuli jer to jeste moja istinska ambicija. U knjigama koje su o Tesli objavljene u Americi njegovo detinjstvo i poreklo opisani su šturo, rekao bih "zbrljano". Vidi se da ljudi koji su o tome pisali nisu znali. Ja sam hteo da opišem Teslin život nekako iznutra, prikazujući način života na selu u njegovom rodnom kraju. Kad su naši u pitanju, rekao bih da je u do sada napisanim knjigama o velikom srpskom naučniku napisano mnogo knjiga koje "pokrivaju" taj prvi deo Teslinog života, sve do odlaska u Ameriku, kada ga gotovo guta mrak. Ta Amerika, u koju je Tesla otišao, nije bila jedna Amerika, statična zemlja. To je bila zemlja stalnih i krupnih promena. Setimo se serije o Tesli u kojoj su ti Amerikanci izgledali kao likovi od kartona. Recimo, postoji taj Džonson, veoma interesantan čovek. Vodio je magazin koji je bio neka mešavina našeg "Nina", "Politikinog zabavnika" i, recimo, još nekoliko dobrih novina. Bio je to žurnal koji su čitali svi, čak i predsednici. Taj čovek je u Americi bio od izuzetnog ugleda. Znao je svakoga. Nikolu Teslu je praktično uveo u najviše društvene krugove upoznavši ga sa svim najuticajnijim ljudima toga vremena. Drugo, bio je veoma prijatan, lep čovek, duhovit, taktičan, nimalo težak. Tesla ga je voleo. Možda baš zato što je Džonson posedovao osobinu koju je on najviše cenio, a to je ljudska bezazlenost. Osetio je kako je Džonson sačuvao tu bezazlenost iako je bio vešt diplomata. Uspelo mu je da ne postane robotizovan. Borio se za prava crnaca u vreme kada ste imali hiljadu slučajeva linča godišnje. Borio se za prava žena, za očuvanje prirode, za međunarodna autorska prava, bio je Ruzveltov prijatelj. Bio je pesnik, vrlo važna figura u Americi ali i blizak Teslin prijatelj. Opis života Teslinog dragog prijatelja bio mi je veoma važan u sklapanju celokupne slike Teslinog života u Americi. Ta dva elementa, Teslino detinjstvo i mladost i naučni rad i život u Americi u ovoj sam knjizi pokušao da sažmem u jednu celovitu priču.
Da li će Vaš roman biti u skorije vreme preveden i u Americi?
– Ne volim da odgovaram na slična pitanja. Otprilike, to bi bilo kao onda kada su me pitali da li bih želeo da dobijem Ninovu nagradu. Šanse postoje, u toku su neki pregovori ali, razgovaraćemo o tome kada se to desi.
Da li ste nekad pomišljali na snimanje filma o Tesli, budući da je vaš roman idealni osnov jer je zapravo sav u slikama?
– Da ne mislim da je tema fascinantna ja joj ne bih posvetio ovolike godine. Mislim da je taj vizuelni nivo najinteresantniji. To je tema kojoj se mora posvetiti vreme. Tu bi slike same po sebi bile važne, a ne samo priča. Neko iz sveta filma bi morao da oseti vrlo ozbiljan poriv da bi uradio film o Nikoli Tesli.
Da li se ovim romanom završila Vaša priča o Tesli?
– Meni nije bila ambicija da postanem jedan od stručnjaka za Teslu koji će do svoje osamdesete godine da istražuje sve o njemu. Imam nameru da zapravo više pišem o Americi. Ono što znam kao američki istoričar i kao poznavalac američke književnosti i savremenog života, nadam se da bih mogao da iskoristim da napišem seriju eseja u kojima bih predstavio normalnu Ameriku, savremeni život u njoj i to tako da bude jasna i savremenom čitaocu. Tako da ne bude kao kad su govorili da je Srbija zapravo Milošević. A Srbija, to smo vi i ja sada ovde dok razgovaramo, to su ljudi koji sede na splavu, pričaju viceve. Običan život naroda je uvek različit od onog oficijelnog i kod nas i u Americi. Ako je neko nepravedan prema nama jer meša zvaničnu sliku sa intimnim životom, zašto bismo mi bili nepravedni prema drugome zanemarujući svakodnevni život, koji može biti sasvim jednostavan, običan i normalan? Uvek su slike o Americi nekako bile spektakularno nenormalne. Ja bih baš pisao o toj takvoj nespektakularnoj Americi, a u njoj bih se opet bavio Teslom.
Rekli ste da gotovo sve Vaše književne junake povezuje besmrtnost. Kako birate likove? Šta treba da poseduje jedna ličnost da bi ušla u Vaš roman?
– Ja nemam neki poseban koncept. Jednostavno, nešto me privuče. To su ljudi koji nose krupne priče, oni su negde po svojim sudbinama veći od života. Oni su upravo suprotno od onih likova o kojima sam pisao kad sam postao pisac. To su bile priče o skučenim, jadnim i ubogim ljudskim životima u nekim odvratno siromašnim i zatvorenim okolnostima, sa kojima se ništa ne može uraditi osim da sednemo pa da plačemo. Sednemo, pa se zaplačemo, a oko nas sve urušeni zidovi, neki blatnjavi šorovi... Ima jako mnogo nesreće na svetu. Ne govorim o tome da nesreću treba zaobilaziti nego da je ljudska posebnost prevazilaženje nesreće i iznalaženje mogućnosti. Čak i u zaista lošim situacijama može se nešto uraditi. I to, kuda sve ide, kuda se otkotrljava to zlatno klupče kao iz bajki, to je smer koji mene interesuje. Prevazilaženje nemogućnosti i problema i pokazivanje u pravcu ljudskih mogućnosti. To je ono što mene zanima. Mene interesuje veličina i besmrtnost čovekova i njegovo postignuće. Nije to samo osobina umetnosti koja je romantična. Maksim Gorki je govorio da je trpljenje osobina drveta, životinje i kamena. Ono što je važno to je prevazilaženje. Istina je da je to možda osobina od koje ja polazim kada biram glavni lik.
Kažete da se u dve zemlje može živeti, kao što i Vi u neku ruku živite, ali da se ne može pisati na dva jezika. Nalazite li da ste kao pisac, s obzirom na to da pišete samo na srpskom, negde uskraćeni u odnosu na govorno područje vezano uz engleski jezik? Koliko je teško jednom piscu da stvara izvan svog jezika?
– Pokušavao sam da pišem roman na engleskom, ali nije išlo. Jednostavno, nemate tu vrstu intimnosti, tu vrstu osećaja tog svakog nerva koji radi. Moj prijatelj, Stevan Tontić, rekao mi je da jezik ne dolazi samo iz uma već iz nerava, iz tela. Sve ono lepo i ružno što ste u životu doživeli, sve je to sadržano u iskustvima tela što se posle izliva u reči. Kad pokušavate da pišete na tuđem jeziku, slabite naboj izraza.
Kako je došlo do toga da odete u Ameriku?
– To se dogodilo zaista slučajno. Jedan prijatelj mi je predložio da apliciram u Makdauel koloniju u Nju Hempširu za pisce, slikare i muzičare. Reč je o koloniji koja ima zanimljivu priču. Osnovala ju je jedna gospođa, koja se zvala Makdauel, i koja je bila žena relativno važnog kompozitora na prelazu veka, kad oni nisu bili toliko važna umetnička sila. Odlučila je da svog supruga, koji je bio bolešljiv, odvede u planinu gde su sagradili kućicu u kojoj je on tokom dana svirao i komponovao na čistom vazduhu, a ona je kao divna odana žena svakog dana dolazila i donosila mu kotaricu sa ručkom, a zatim bi zajedno i večerali. To je idealan radni dan za umetnika. Njih su obilazili njihovi prijatelji iz Njujorka i njima se to dopalo. Zatim je ona izgradila još nekoliko takvih kućica gde su dolazili slikari, pisci, pa je i njima odnosila isto tako kotarice s hranom. Kasnije, pred njenu smrt, neke neprofitne organizacije nastavile su da pomažu tu koloniju. Danas imate trideset takvih kućica u kojima tokom godine borave umetnici, stvaraoci, pisci, slikari. Ja sam tamo otišao i dva meseca sam pisao dobijajući te kotarice. Poneo sam, naravno, i sve svoje diplome, preporuke i na osnovu toga sam aplicirao na univerzitet u Nju Hempširu, gde je radio Čarls Simić kome sam poslao neke svoje knjige koje su mu se dopale. Sprijateljili smo se, a on me je u međuvremenu uputio na neke ljude i ja sam konačno dobio stipendiju. Počeo sam da studiram i bio sam mnogo bolji student nego što sam bio u Beogradu. Ovde mi je bilo svejedno, a tamo mi je od toga zavisio opstanak. Imao sam sve desetke i kad sam završio odmah sam našao posao i počeo da predajem američku istoriju.
Kako izgleda vaša svakodnevica u Americi?
– Moja svakodnevnica je, kad sve saberem, slična svakodnevici drugih naših pisaca koji su radili u inostranstvu. Imam dosta prijatelja u Nju Hempširu, u Konektikatu, u Njujorku i Bostonu. Provodim skoro svakodnevno vreme sa svojim prijateljem, filozofom Predragom Čičovačkim. Idemo zajedno na plivanje i pričamo. Plivamo lagano prsno i pri tom razgovaramo o postojanju i ostalim pojavama. Idem svakog vikenda u pozorište. Ostaje mi i dosta vremena za ozbiljan rad.
Kako je Vladimir Pištalo postao pisac i da li ste imali sopstvene književne uzore?
– Što se uzora tiče, bili su to Andrić i Vladan Desnica, pogotovo Desnica, koga smatram piscem ogromnog značaja. Mislim da je njegovo delo sam vrh. Tu je Tomas Man i Čehov, pisci koji su najviše uticali na formiranje mog moralnog odnosa prema svetu. Zatim Bulgakov. A kako sam postao pisac – mislim da nisam imao izbora.
Na čemu trenutno radite?
– To je jedna knjiga o Veneciji. Evo, malopre sam pomenuo Tomasa Mana. Kad je on počeo da piše "Čarobni breg" mislio je da će to biti novela veličine jedne "Smrti u Veneciji". A nastala je knjižurina. Ja sam svoje buduće delo zamislio kao jednu novelu o Veneciji. Venecija je tu glavni lik. To delo je moje jedno intimno zamišljanje Venecije. I način pisanja i tema su se nekako upleli. Videćemo šta će biti do kraja. |
