Knjige Grozdane Olujić prevedene su na dvadeset osam svetskih jezika. Spisateljica je dobila sve značajnije naše i svetske nagrade, od Nagrade Politikinog zabavnika, do Nagrade Mladog pokoljenja (dva puta); dobitnica je i Nagrade "Zlatni leptir", povelje za životno delo "Stara maslina", kao i Nagrade Svetske akademije za umetnost i kulturu, za najbolju bajku sveta. Godine 2004. dobila je povelju za životno delo Udruženja književnika Srbije. Grozdana Olujić je počasni građanin grada Osla, počasni član Univerziteta u Ajovi (SAD), nosilac Danskog viteškog ordena "Danebrog" na polju književnosti. Za Grozdanu Olujić, dobitnicu mnoštva najvećih književnih nagrada, među srpskim piscima jednu od najnagrađivanijih, Ninova nagrada znači mnogo.
 |
Ninova nagrada je više od pedeset godina uspela da sačuva svoj sjaj i svoj ugled odlazeći u ruke najznačajnijih pisaca poput Meše Selimovića, Miloša Crnjanskog, Aleksandra Tišme, Danila Kiša, Borislava Pekića, Milorada Pavića, Gorana Petrovića, Dragana Velikića, Vladimira Pištala...
Mnogo godina ranije u najuži izbor za Ninovu nagradu ušao je Vaš roman Divlje seme, koji će kasnije, u prevodu na engleski osvojiti kritiku i publiku anglosaksonskog sveta. Vaš prvi roman Izlet u nebo nagrađen je na anonimnom konkursu" Narodne prosvjete" među sto pedeset sedam romana tadašnje SFRJ, a dočekan pohvalama i osporavanjem.
– Bile su to godine žestoke ideologizacije, a junakinja romana Minja nije pokušavala da prikrije svoj buntovnički duh. Napadi su se mogli očekivati, kao i u slučaju Divljeg semena…
Posle četiri buntovnička romana, neko vreme ste se bavili antologičarskim i prevodilačkim radom. Zatim ste se okrenuli bajkama, iako su Vam romani prevedeni na dvadeset osam svetskih jezika hvaljeni i nagrađivani u svetu. Zašto?
– Živeli smo u strašnom vremenu i tonuli ne videći svim tim užasima ni kraj ni izlaz. A bajka, stara i mudra, nudila je i jedno i drugo, mada se ne bi mogla nazvati naivnom. Zna bajka da postoji zavist, bolest, smrt. Ali, isto toliko zna da je iznad bolesti, zavisti, pa i same smrti – ljubav koja nadilazi svako zlo, nudeći malom čitaocu nadu da se i u bespuću može naći put, u užasu može otkriti zrnce svetlosti, zrnce nade. Ali, jabuka sreće ne pada junaku bajke sama od sebe u krilo. Za nju se treba pošteno namučiti, otkriti stazu u bespuću, ući u sklad sa samim sobom i svetom oko sebe. Nije slučajno na pitanje jedne majke šta da čita sinu ne bi li postao veliki naučnik, Ajnštajn rekao: "Bajke, bajke, bajke." Bio je svestan da bajke obogaćuju i maštu i jezik i volju, na lestvici vrednosti, pridržavajući se najviših – etičkih i estetskih. Nešto od toga javlja se i u igricama i u crtaćima, koji su, u stvari, obogaljene bajke. Možda je to razlog što sam dvadesetak godina života posvetila bajkama, a tek onda se vratila romanu.
Izjavili ste da se roman Glasovi u vetru u Vama taložio tri decenije. Šta je bilo presudno, šta je označilo onaj trenutak kada ste počeli da pišete?
– Brzo i nepovratno nestajanje ljudi koje sam volela, a kojih više nema. Svet se, najednom, počeo sužavati, a onda su užasi novih ratova zahvatili čitavu zemlju. Tek poslednjih godina vraća se tračak nade, mada smo, kad odemo, zaista samo sjaj u travi, glas u vetru, ako ne postoje oni koji su nas voleli i koje smo mi voleli, oni u čijem ćemo sećanju nastaviti da trajemo. U jednom trenutku, kao da su se neka dotle zatvorena vrata otvorila, osetila sam sve to i roman je, sam za sebe, počeo da se izliva na stranice knjige zajedno sa strahom Danila Arackog. Ali, ne od smrti, već od zaborava… Zato se mirno može reći da su Glasovi u vetru knjiga o sećanju i zaboravu, saga o Arackima koji su uspeli da istraju kroz vekove i ratove i, uprkos svemu, da sačuvaju ljudskost u sebi, spoznaju svrhu svog postojanja. Da negde između sna i jave proklize u neki duševniji, lepši svet, pamteći pretke i čekajući potomke.
Vaš junak spasava se ljubavlju. Da li je ljubav lek za sve?
– Da. "Bez ljubavi zvono smo koje zveči", kaže Biblija. Praznina. Na sedamnaestom spratu njujorškog hotela, u jednoj noći, junak romana proživljava sudbine nekoliko pokolenja svojih predaka i odlučuje da se vrati u svoj zavičaj, ispuni svoj ljudski dug i sačuva dete svog davno izgubljenog brata…
Kažu da je Vaš roman "složena poetska freska XX veka" gde ste kroz sagu o Arackima uspeli da predstavite sudbinu čitavog srpskog naroda. Koliko Vam je bilo naporno to ostvariti?
– Ne bih mogla da odgovorim na ovo pitanje, mada, nije bilo jednostavno. Kroz sećanja u jednoj noći ukrstiti sudbine nekada moćne i brojne porodice Aracki, čiji poslednji potomak traga za bratom i samim sobom preko Karanovskog letopisa i mrvica pamćenja. Čuvajući uspomenu na svoju davno iščezlu porodicu, svest da jedino jezik pamti, obeležavajući granice zemalja u kojima su nekada davno živela nekada brojna plemena, ali i istorijska zbivanja koja ni Arackima, ni narodu kome pripadaju nisu bila sklona. Zlo nije trebalo tražiti, bilo je tu, odmah iza vrata. Moralo mu se odupreti, makar kolika je bila mržnja prema nasilju, zbog čega pacifista, dr Luka Aracki baca posle Prvog svetskog rata oružje i odlučuje da za njega ratovi više ne postoje, jer su ratovi "gori od kuge". A ipak, kad grupi dece zapreti smrt, podleće pod neprijateljski tenk i gine kao ratnik koga njegovi sugrađani u snu vide kao sveca, s oreolom oko glave i s plamenim mačem u ruci, rešeni da na mestu gde je poleteo u nebo – sazidaju Crkvu. | 
