Istanbul. Središte tri imperije. Rimske, vizantijske i osmanske. Most između Evrope i Azije. Grad raskošne lepote što je vekovima zračio misterijom i romansom Orijenta. Mesto raskošnih palata, velelepnih crkvi, pozlaćenih kapija, harema, džamija, čiji impresivni minareti paraju nebo nad Bosforom, jednim od najvažnijih svetskih moreuza.
Tekst: Boško Jakšić
Fotografije: Nikola Stevanović |
|
Užareni megalopolis modernih oblakodera i luksuznih butika, nepreglednih bazara ispunjenih mirisima začina i nargila, povikom prodavaca cigar-bureka i majstora zagubljenih zanata, aščinica nadaleko čuvenih jestiva sjajne turske kuhinje, trbušnog plesa. Grad koji, na pet minuta hoda od Svete Sofije i Sultan Ahmetove džamije nudi tradicionalnu tursku kupku u trista godina starom hamamu Čagaloglu – jednom od "hiljadu mesta koje treba videti pre nego što umrete". |
 |
"Svi drugi gradovi su smrtni, samo će Istanbul trajati koliko i čovečanstvo", napisao je davne 1547. francuski diplomata Petrus Gilijus (Pjer Žil d'Albi). |
Trajaće kao i Leandrova kula usred Bosfora, izvorište mnogih legendi i zaštitni znak grada, koju je atinski ratnik podigao još pre dvadeset pet vekova. Trajaće, valjda, i Belgrad kapisi, jedna od trideset šest kapija na starim zidinama grada koja je dobila ime po Beogradu.
Istanbul najmanje podseća na vremena kada je car Konstantin grčku varošicu 330. godine pretvorio u novi centar Rimske imperije. Mnogo više podseća na vizantijska i osmanska vremena. I na činjenicu da je sasvim malo gradova na svetu koji su sebe toliko darivali Bogu. |
Jesen, kada letnja jara polako napušta uske uličice, verovatno je najlepše vreme za posetu ovom raskršću svetova, riznici svekolikog blaga pohranjenog pod svodovima hrišćanskih i muslimanskih bogomolja, čuvenog po monumentalnom Topkapiju, koliko i po sokacima iznad čuvenog bazara Kapali čarši.
Topkapi je od kraja 15. veka bio središte Osmanske imperije. Mesto odakle je sultan vladao, a carevina vodila svoje administrativne poslove sve dok četiri veka kasnije nije podignuta palata Dolmabahče. Svaki je sultan ponešto dodavao građevini koja se koncentrisala oko četiri parka. Kada je pridodat harem – zatvoreni svet konkubina i evnuha, Topkapi je postao mini država u kojoj su živele hiljade ljudi. |
Danas su ove palate, kao i palata Kučuksu koja je bila letnja rezidencija poslednjih sultana, muzeji koji verno prikazuju moć, slavu i bogatstvo nekadašnjeg carstva. Raskošne odaje, tronovi i carski kaftani, staro oružje ukrašeno draguljima, biblioteke, arabske, mozaici i murali, kristalni lusteri i svećnjaci, japanski i kineski porcelan, šedrvani i minuciozno uređeni vrtovi.
Bosfor fascinira. Odvajajući evropsku stranu od azijske, utiče u Mramorno more, ali Istanbul je još jednom podeljen – Zlatnim rogom, zalivom koji premošćuju dva mosta, Galata i Ataturkov most. Da ne bi propustili pogled na vodeni put kojim dužinom od trideset dva kilometra klize veliki brodovi i špartaju vodeni tramvaji prevozeći putnike između Evrope i Azije, stranci za veliki novac iznajmljuju stanove po obodima kvarta Bebek. |
| Jat Ervejz iz Beograda ka Istanbulu poleće šest puta nedeljno. Ponedeljkom, sredom i subotom u 13.40, četvrtkom u 8.00, a nedeljom u 9.35 sati. Od 28. oktobra i prelaska na zimski red letenja, do 14. novembra Jat ka Istanbulu leti od 8 sati izjutra, a od 21. novembra do 24. marta letovi utorkom predviđeni su za 7.25. Let od Beograda do Istanbula traje dva i po sata, a svi Jatovi avioni poleću ka Beogradu jedan sat posle sletanja na aerodrom Ataturk. | |
Nedavno sam od stajališta ferija Emineni tri puta išao tamo-ovamo da bih konačno završio na čaju od jabuke u Fenerbahčeu. Komandna silueta tornja Galata čini savršenu panoramu kvarta Bejoglu posmatrana sa azijske strane. Toranj koji je mnogo puta rekonstruisan otkako je podignut 1348. godine, danas je, sa restoranom i poznatim noćnim klubom, u samom jezgru ovog kvarta, lokacije luksuznih hotela i jednog od središta noćnog života.
Na jugu Zlatnog roga je Sveta Sofija, tradicionalno mesto susreta Istoka i Zapada. U svojim prvim danima bila je poznata kao Megale ecclesia – Velika crkva – da bi je car Justinijan obnovio od posledica požara i razaranja. Od 5. veka zove se Agija Sofija, mada je Turci zovu Aja Sofija. Često se misli da je darovana svetoj Sofiji. Ne, bazilika je posvećena Theia Sophia – Svetoj Mudrosti. |
Više od 7.000 neimara gradilo je crkvu i oslikavalo njene zidove mozaicima pet godina i deset meseci. Kada je otvorena decembra 537, postala je nezvanično Osmo čudo sveta. Mada donekle uništena unutrašnja dekoracija ove bogomolje još je uvek očaravajuća, njeni kitnjasti stubovi nose impresivnu kupolu koja je bila najveća sve dok u Rimu hiljadu godina kasnije nije podignuta bazilika Svetog Petra.
Tokom četvrtog rata krstaši su neočekivano skrenuli sa puta za Jerusalim i okupirali Vizantiju. Agija Sofija je, kao i ostatak grada, opljačkana. Odnete su sve svete relikvije, a crkva je preorganizovana u skladu sa latinskom kulturom. Kada su krastaši 1261. proterani, bazilika se vratila svojoj pravoslavnoj tradiciji. |
Zemljotresi su je rušili, a kada je sultan Mehmed Osvajač zauzeo Carigrad, Aja Sofija pretvorena je u džamiju sa četiri minareta. "Prvo je Konstantinopolj osvojio moje srce, a onda sam ja osvojio Konstantinopolj", govorio je sultan čije je sedište uoči osvajanja grada bilo u Topkapiju. Po proglašenju Turske Republike, hrišćani su je zatražili nazad, ali je 1934. postignuto kompromisno rešenje: crkva je godinu dana kasnije otvorena kao muzej.
Kratka šetnja odatle vodi do Sultan Ahmetovog trga gde se minareti u eleganciji takmiče sa egipatskim obeliskom faraona Tutmozisa Trećeg. Obavezno valja prošetati se divnim vrtovima do veličanstvene Sultan Ahmetove džamije, Plave džamije, izgrađene u neoklasicističkom stilu. Jedine uz onu u Meki koja ima šest minareta – cigar-minareta kako ih Turci nazivaju zbog njihove jednostavne elegancije.
Džamije koje su podizali sultani imaju izuzetno mesto u turskom društvu. Uostalom, i zovu ih "Selatin", što je množina od reči sultan. Kada je Mehmed Osvajač zauzeo Carigrad, on, njegovi veziri i paše poduhvatili su se velikeih građevinskih radova. Grad je počeo da menja izgled. Danas Istanbul ima 989 istorijskih džamija koje su podignute do poslednjih dana Osmanske imperije. |
Džamiju Sulejmanija, podignutu da prkosi Justinijanovom hramu, nemoguće je zaobići uprkos zelenilu koje je okružuje. Džamiju Ortakoj, na samoj obali Bosfora, u blizini velelepnog mosta koji Evropu spaja sa Azijom, treba gledati s mora. Neizostavno treba ući u Sokulu džamiju, koju je slavni graditelj 16. veka, Mimar Sinan, podigao Mehmed paši Sokoloviću.
Pored Sulejmanije je veliki bazar Kapali čarši. Tu se, ispod ornamentisanih svodova a uz miris šafrana, luta lavirintom uskih prolaza u potrazi za ćilimima i tepisima, tkaninama iz Anadolije, začinima, priborom za čaj, kutijama od kamilje kosti, lažno firmiranim tašnama i majicama.
Na drugoj strani Bosfora je Istiklal džadesi, komercijalna žila kucavica koja vodi od Trga Taksim. Pera palas je priča za sebe. Agata Kristi i Greta Garbo odsedale su u ovom hotelu u kojem je danas više opiljenih zidova nego nekadašnjeg luksuza, pa se piće u njegovom baru "Orijent ekspres" lako može pokazati više depresivnim nego uzbudljivim.
Istanbul neprestano daje priliku za spoznavanje i jedne svoje druge dinamike – ljudske. Istambul su i poslovni ljudi i japiji koji će uveče okupirati bistroe, kafiće i restorane četvrti Mačka ili noćne klubove preko čijih terasa pogled luta Bosforom i Zlatnom rogom. I mladi nezaposleni Turci što vreme prekraćuju uz pivo nadlakćeni iznad igre triktrak – bekgemona. I žene obučene po poslednjoj modi kvarta Nisantaši ili devojke četvrti Fatih koje smerno obaraju pogled dok su im lica povezana maramom u skladu sa islamskom tradicijom. |
Starine izbrazdanih lica kojima ništa ne promiče dok smireno puše nargile. Turisti što upijaju boje i mirise grada sa mnogo prošlosti. I zvuke, jer zvuci gradova uvek su drukčiji. U Istanbulu to su brodske sirene sa Bosfora, glasovi mujezina, huk uvek pomalo haotičnog saobraćaja, pozivi uličnih prodavaca da kupite sendvič sa tek ulovljenom ribom.
U toj mešavini istoka i zapada, urbanog podsetnika na minulu moć Osmanske imperije i savremenog evropskog kosmopolitizma, nastao je huzun. Ovogodišnji dobitnik Nobelove nagrade za književnost, i kod nas prevođeni slavni turski pisac Orhan Pamuk, u svojim memoarima o rodnom Istanbulu piše da je ova reč, koja na turskom opisuje neku vrstu melanholije, zapravo koncept življenja. Ona je manje lično stanje duha, a više osećanje koje deli čitavo društvo – nostalgija za slavnom prošlošću, crno-beli svet uskih sokaka i upuštenih zgrada.
"Iza huzuna je misao: ljudi u Evropi su srećni, a mi smo osuđeni", kaže Pamuk podrazumevajući odbojnost koju deo Evrope ima prema prijemu Turske u Evropsku uniju. I nepoverenje Turaka da će njihova kandidatura biti prihvaćena u doglednoj budućnosti.
Ta neobična mešavina skepticizma starijih, energije mladih i jedinstvenog spleta različitih svetova i civilizacija učinile su Istanbul jednom od najatraktivnijih destinacija poslednjih godina. Uostalom, ovaj grad privlačio je ljude još od vremena kad su Grci tu osnovali prve radnje u 7. veku stare ere, zatim kao prestonica Vizantije od 330. godine, pa kao središte Osmanskog carstva otkako su ga muslimani zauzeli 1453, ali i kao najveći grad Turske Republike kada je ona osnovana 1923.
| |
|
