 Režiser Nebojša Bradić, aktuelni ministar kulture Srbije, dirigent Dorijan Vilson, mecosopran Dragana Jugović del Monako, tenor Dejan Maksimović... da pomenem samo deo posvećenih, približili su jednu od najlepših i najtragičnijih ljubavnih priča svetske književnosti vremenu našem koje, priznali mi to ili ne, još uvek zna da voli.
Prva kostimirana proba. Na inicijativu Dragane Jugović del Monako koja se svim bićem predaje tumačenju Lote, tom "savršenom stvorenju" u kojem "princip žene živi čist kao kristal" (Isidora Sekulić), u polumraku sale čekam početak lirske drame uokvirene gustim tkanjem Masneove muzike. Delim znatiželju stvaralačkog tima: da li će namera da u 21. veku priču koju je "Gete u mladosti napisao (...) tako iskreno i čedno, kako možda nikada više nije pisao", a Žil Masne tu priču muzikom prepričao potresen posetom kući u Veclaru u kojoj je Gete, "taj svet od čoveka", bio zanesen (zabranjenom) ljubavlju prema Šarloti Buf – da li će, dakle, pronaći put do današnje publike koju više, kako Nebojša Bradić kaže, ne čine kantomani?
– Ova opera može se zvati i Šarlota, obrazlaže režiser. – Masne je jako dobro poznavao žene i žensku prirodu – to se oseća kroz muziku koju smo mi pokušali da pročitamo kroz senzibilitet žene koliko i da pronađemo ko je to Verter danas. Poznato je da je "sindrom Verter" današnjim poznavaocima literature i psihologije bliži nego sama Geteova novela zato što je, nažalost, tema samoubistva deo i današnjeg sveta...
 I zaista, Šarlotu ovoga puta i sama doživljavam kao glavni lik, pa posle probe to kažem Dragani Jugović del Monako: – Nebojša je – obrazlaže ona – hteo da Šarlota bude jaka, stabilna i stamena žena, nasuprot Verteru koji je pesnik, sentimentalan. Šarlota nosi buru emocija, ali ih u prva dva čina dobro prikriva – ispunjava zavet dat majci. Emocije ispunjavaju ovo delo... Muzika je toliko eterična, toliko strasna... "Verter" se ne izvodi često, ali se uvlači u kosti... I mnogo nas je uznemirio. Ovih mesec i po dana proba vratilo nas je u vreme teških emocija. Jer, malo je ko ostao od života uskraćen da nije osetio čar i stradanja neke neuzvraćene, ili nemoguće ili zabranjene ljubavi.
(Isidora Sekulić piše u predgovoru svog prevoda Geteovog dela: "Ko je taj ko nije ljubio neke ceduljice, razgovarao s nekim slikama na zidu (...) Šta je ljubav drugo do romantika? (...) Svi simbolični časovi u životu koji nas toliko potresaju, romantika su. (...) Jer, ma koliko bilo istina da je romantika slabost, romantika je i svetost; svetost čoveka u emociji, u plaču, zanosu i žrtvi; dakle, najlepša istina o čoveku, najlepša istina u nama svima.")
 – Muzika u ovoj operi – kaže g. Bradić – ima i tog romantičnog i lirskog i komike, ali i misticizma i fatalnog osećanja stvari što karakteriše pozni romantizam. Ova je opera bliže našem vremenu jer u njoj ima tajni ljudske prirode, zanimljivih slojeva pohranjenih u svakom čoveku.
Pročitavši francuski prevod dela "istradanog i napisanog" melanholičnih i mračnih mladenačkih Geteovih godina (1773/4), dela koje je u Geteovo vreme donelo modu od verterovskog oblačenja do samoubistava, Masne je bio "do suza ganut rastankom Vertera od Šarlote". Opera nastala 1892. prožeta je i geteovskim duhom "romantizma pre splendidne Jene" i vagnerovskim na temu Tristana i Izolde. Kako li će današnja mladost prihvatiti "Vertera"?
– Za nas je važno i pitanje odnosa prema konvencijama. Ovde imamo bračnu konvenciju i raskid s tom konvencijom – pitanje slobodnog izbora. Po tome ova opera može da bude savremena i prihvatljiva i nekim mlađim generacijama, jer mladi upravo konvencije dovode u pitanje.
Problematika odluke, okvira, braka – moderna psihologija. Vreme u kojem nastaje Masneov "Verter" vreme je emancipacije žene, Ibzenovih i Strindbergovih drama – nečega što već govori o savremenog psihologiji. Ta vrsta literature ušla je i u ovu operu i po tome je ona (opera) zanimljiva, kazuje g. Bradić.
 ...Zavesa se podiže. Scenografija izvrsnog Miodraga Tabačkog. Cvetovi srebrni kao arktički pejzaž koji će u divnom muzičkom intermecu između katarzičnog III i raspletnog IV čina biti ovejan pahuljama nad pogrebnom povorkom – bradićevska tiho naznačena melanholija... Onostrani mnogoznačni mizanscen sjedinjen s kostimima iz doba fin de siecle-a Bojane Nikitović, satkanih kao da će svi akteri krenuti, ne na božićni bal o kojem priča govori već na Renoarov impresionistički "Bal au Moulin de la Galette"...
Vokalna interpretacija pripada isključivo domaćem ansamblu: – Imamo tri paralelne podele. Dobro je za Beogradsku operu da je jedan novi projekat iznela ekipa upravo ovog pozorišta. Svakome sam dao punu slobodu izražavanja i to je idejama obogatilo produkciju. Dejan Maksimović Vertera igra kao moderan mladić povređene sujete, a Janko Sinadinović više bolno, više romantičarski, kaže režiser.
Bradićevo insistiranje na glumi, mizanscen, režija bez pretencioznih zahvata u srž operskog izraza i, naravno, puna posvećenost interpretatora – sve zajedno nenametljivo premošćuje epohe: savremeno i svevremeno!
 Dejan Maksimović, koji skoro dečački napominje da na svim probama peva punim glasom, poistovećuje se s Verterom: – Mnogi kažu da sam ja i u privatnom životu taj: neko ko reaguje na momente plahovito, na momente treperavo. Moj Verter je moj alter ego – čovek koji je u trenucima spreman da ide i do svojih vrhunaca i do totalnih ponora... Osećam tu energiju koju ću kroz rolu valjda uspeti da donesem.
Američki dirigent Dorijan Vilson (1964), jedan od poslednjih studenata Leonarda Bernštajna, dirigovao je mnogim operama u preko 50 produkcija ostvarujući preko 350 operskih izvođenja. U pauzi između dva čina kaže: – Biti, najzad, u ovdašnjem Narodnom pozorištu i učestvovati u kompletnoj produkciji velika je radost. Znače mi prijatelji koje sam u još većem broju stekao u Beogradu i koji su bili jako dragi. I raditi s gospodinom Bradićem veliko je zadovoljstvo. Kako je samo vodio scenu! Za mene je to bilo veoma uzbudljivo. Zaista sam srećan.
Dragana Jugović del Monako se superiorno kreće svetlo-tamnim, uzdržano-strasnim, piano forte, soprano-mezosoprano mozaikom zahtevne Lotine role.
– Sve mecosopranske velike uloge oživele su u mom liku i mom glasu i nemam neostvarenih želja. No sada sam se oko Šarlote mnogo napatila, ispreživljavala... Ali mi je i mnogo pružila. "Verter" je nešto drugačije na ovdašnjem repertoaru: francuska opera intimističkog sadržaja za prave je sladokusce i verujem da će imati publiku.
Dragana Jugović del Monako je oktobra 1988. debitovala kao Rozina u "Seviljskom berberinu"; 1998. je primljena u Narodno pozorište. Premijera "Vertera" oktobra 2008. njena je proslava 20 godina na operskoj sceni i zaslužene mogućnosti slobodnog izbora: pevati ono što želiš sopstvenog zadovoljstva radi... | 
