|
Smešten između masiva planina Zlatar, na jugozapadu, i Javora na severoistoku, nalazi se Specijalni rezervat prirode, "Uvac", zaštićeno prirodno dobro od izuzetnog značaja; prostire se između teritorija opštine Nova Varoš i Sjenica na ukupnoj površini od 7.543 hektara, a u njemu živi oko 104 vrste ptica među kojima je najznačajniji beloglavi sup, jedna od dve preostale vrste lešinara koji se danas gnezde na području Srbije.
 Centralnu celinu rezervata čini kanjonska dolina reke Uvac s dolinama njenih pritoka. Moćnim udarima vode, reka je u padine Zlatara i južnih obronaka Zlatiborskog masiva usekla veličanstvenu klisuru uklještenih meandara i ispeglanih litica pred čijom lepotom zastaje dah. Bistra voda naoko pitomog Uvca, zmijoliko krivuda zavojima koji više liče na lavirint iz kojeg nema izlaza nego na tok reke. Kameni zidovi klisure, koja je na pojedinim mestima toliko uska da se jedva može proći čamcem, pri dnu su beli, uglačani vodom, a u visinama sivi i crni, prošarani rastinjem. Iz gnezda svijenih ispod okapina i kamenih streha, stotinak metara nad vodom, nalaze se gnezda beloglavih supova, koji su kanjon Uvca izabrale za jedno od svojih poslednjih staništa u ovom delu Evrope.
 Beloglavi sup (Gips fulvus) je retka vrsta orla lešinara, impozantne veličine. U lancu ishrane je nezamenljiv – isključiva hrana su mu uginule životinje, čime sprečava širenje zaraza i na taj način obavlja "prirodnu reciklažu". Ova retka vrsta je pre dvadesetak godina bila pred izumiranjem, i na teritoriji uvačkih jezera devedesetih godina dvadesetog veka bilo je samo sedam parova. Zahvaljujući zalaganju Fonda za zaštitu ptica grabljivica te redovnoj ishrani, njihova brojnost se znatno povećala. Posle svega što se učinilo na zaštiti beloglavog supa njihov broj se popeo sa sedam parova (koliko ih je bilo 1993. godine) na današnjih trista jedinki. Ova kolonija beloglavog supa danas je najbrojnija na Balkanu i jedna je od najvećih u Evropi.
 Beloglavi sup je po mnogo čemu jedinstvena ptica. Jedna je od četiri vrste lešinara koje naseljavaju Evropu ali i jedina sa staništem u Srbiji. Živi veoma dugo, oko pedeset godina. Sa težinom do 15 kilograma i rasponom krila od oko tri metra izgleda zaista veličanstveno i prava je atrakcija u vazduhu. Zbog lepote i moćnog izgleda, ali i načina života, često su beloglavog supa nazivali i "mitskom" pticom. Posmatrajući ga dok krstari nebom, čovek je vekovima pridavao značaj njegovom savršenom letu. Rodilo se verovanje da sup može predvideti oluju, rasterati oblake, predosetiti nemile događaje. I među srednjovekovnom srpskom vlastelom, beloglavi sup je imao svoje mesto.
Ženka beloglavog supa polaže jedno jaje krajem januara, ili početkom februara, i na njemu leže oba roditelja osam meseci naizmenično dok se ne izlegne mladunče. Gneždenje se obavlja na krečnjačkim stenama. Retko se mogu videti izolovani parovi jer je gneždenje grupno i obrazuju se kolonije. Izleženi mladunac pre prvog leta na gnezdu ostaje oko četiri meseca.
U prošlosti je ova ptica bila rasprostranjena u celoj Srbiji, ali je nebrigom društva i smanjenjem stočnog fonda došlo skoro do njenog istrebljenja. Budući da se hrani pretežno mrtvim krupnim sisarima, beloglavi sup ima ulogu čistača prirode, a zahvaljujući svom specifičnom načinu ishrane, sprečava pojavu zaraza. Danas se može videti na svega tri lokaliteta u jugozapadnoj Srbiji – u kanjonima Trešnjice, Mileševke i Uvca. | 
